Izvor: Danas, 27.Jan.2016, 13:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Problem "neliberalne demokratije"
Poljski zaokret ka autoritarnoj vladavini podigao je zvona za uzbunu širom Evropske unije i unutar NATO. Od kako je došla na vlast u oktobru, Partija pravde i razvoja (PiS) Jaroslava Kačinjskog napala je Ustavni sud Poljske, ispolitizovala pravosuđe i javnu upravu i jurnula na medijski pluralizam.
Kritičari vlade PiS-a, koju predvodi premijerka Beata Šidlo (dok Kačinjski vlada iza zavese pošto nema zvanično >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << nameštenje) opisuju njene poteze kao iznenadni napad radi uvođenja "neliberalne demokratije", slično onome što je mađarski premijer Viktor Orban uradio u svojoj zemlji u poslednjih šest godina. Ali nazvati ono što se pravi u Poljskoj neliberalnom demokratijom vodi ka velikoj zabludi i to na način koji ugrožava pokušaje da se autokrate u pokušaju - poput Kačinjskog i Orbana - obuzdaju. Najzad, nije samo liberalizam pod pretnjom, već sama demokratija.
Koncept "neliberalne demokratije" može se pripisati američkom spoljnopolitičkom misliocu Faridu Zakariji koji je u jednom svom eseju iz 1997. opisivao režime koji imaju izbore, ali ne i vladavinu prava i koji redovno zaobilaze ustav. Bila je to ideja koja se izrodila iz razočarenja. U plahovitim danima posle pada komunizma preovladavala je neka vrsta demokratske ekstaze (makar na Zapadu). Dostignut je "kraj istorije", a izbori, predstavničke institucije i vladavina prava će divno funkcionisati, smatralo se.
Ubrzo su, međutim, tek osnažena biračka tela počela da biraju većine koje su koristile svoju vlast da ugnjetavaju manjine i krše osnovna prava. Posledica je bila jasna - sama demokratija nije bila dovoljna. Liberalizam - zaštita manjina i individualnih građanskih sloboda - morao je da bude ojačan.
Ali reč "liberalizam" nema isto značenje za sve ljude. U mnogim krugovima ona je počela bivati korišćena za opis razobručenog kapitalizma i punu slobodu izbora u ličnom životnom stilu. Baš su alternativna značenja na početku dozvolila političarima kao što su Orban i turski vođa Redžep Tajip Erdogan da se založe za drugačiji oblik većinske demokratije.
Erdogan je, naglašavajući tradicionalni islamski moral, počeo sebe da predstavlja kao "konzervativnog demokratu". Orban je u svom kontroverznom govoru 2014. objavio svoju nameru da stvori "neliberalnu državu". U znatno skorije vreme, tokom izbegličke krize, Orban je najavio kraj ere koju je nazvao "liberalna bla bla" i predvideo da će se Evropa okupiti oko njegove "hrišćanske i nacionalne" vizije politike.
Međutim, izraz "neliberalna demokratija" nije nužno protivrečan. Tokom devetnaestog i dvadesetog veka mnogi evropski demohrišćani sebe su nazivali "neliberalnim". Zapravo, oni su se mogli i naći uvređenim ako bi neko doveo u pitanje njihov čvrsti antiliberalizam.
Ali to ipak nije značilo da oni nisu razumevali i prihvatali važnost prava manjina u funkcionalnoj demokratiji (najzad, manjine mogu postati većina na sledećim izborima). To nije značilo ni da su neizabrane institucije poput ustavnih sudova smatrali, nekako, nedemokratskim. Oni su "liberalizam" dovodili u vezu sa individualizmom, materijalizmom i, veoma često, ateizmom; ali biti antiliberal nije značilo odbacivati značaj prava ili nezavisnih institucija.
Ono što predlažu vlade kao što su one u Poljskoj, Mađarskoj i Turskoj je nešto prilično drugačije. Jedno je kritikovati materijalizam, ateizam ili čak individualizam. Nešto drugo je pokušavati ograničiti slobodu govora i okupljanja, medijski pluralizam ili zaštitu manjina. Prva stvar jesu neslaganja u vezi sa različitim političkim filozofijama koje mogu opravdati demokratiju. Drugo predstavlja napad na same temelje demokratije.
Izbori, na kraju krajeva, mogu biti nedemokratski čak i ako vladajuća stranka ne puni glasačke kutije. Ako su opozicione stranke bile sprečavane da se približe biračima, a novinari se ne usuđuju da izveštavaju o neuspesima vlade, biračke kutije su već napunjene. Nije slučajno što su mnoge demokratije koje su se pojavile posle pada komunizma ustanovile ustavne sudove da štite prava i očuvaju pluralizam. Konačno, ove institucije osiguravaju i održavaju demokratiju.
Sve dok kritičari budu koristili izraz "neliberalna demokratija" za opis dešavanja u zemljama poput Poljske, vođe kao što je Kačinjski će jednostavno moći da kažu - "tačno tako!" Daleko od toga da je shvataju kao kritiku. Izraz osnažuje reputaciju ovakvih lidera kao protivnika liberalizma dozvoljavajući im da i dalje svoje poteze nazivaju "demokratijom" koja je, uprkos svim razočarenjima u poslednjih četvrt veka, i dalje najvažniji preduslov za pripadnost geopolitičkom "Zapadu".
Štaviše, izraz "neliberalna demokratija" potvrđuje priču da je demokratija u domenu nacionalnih vlada - i da Evropska unija forsira nedemokratski liberalizam. To omogućava ličnostima kao što su Kačinjski i Orban da EU predstavljaju kao agenta razgoropađenog kapitalizma i libertarijanske moralnosti.
Činjenica da su nove evropske autokrate došle na vlast na osnovu slobodnih i fer izbora ne daje demokratski legitimitet njihovim pokušajima da čitave političke sisteme preobraze sebi u korist. Umesto da ih opisujemo kao "neliberalne" trebalo bi da ih nazivamo onako što zaista jesu: "nedemokrate".
Autor je profesor politike na Univerzitetu Prinston i autor knjige "Izazivanje demokratije: Političke ideje u Evropi dvadesetog veka"
Copyright: Project Syndicate, 2016.
www.project-syndicate.org
