Izvor: Politika, 13.Jun.2010, 23:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Privatnost na proveri

Aktuelni Predlog zakona o elektronskim komunikacijama, koji Narodna skupština razmatra po hitnoj proceduri, kao novost u našem pravni sistem unosi nešto što Evropska unija traži od svojih članica – svi operatori telefonije i Interneta dužni su da i do dve godine „zadržavaju”, odnosno čuvaju sve podatke o komunikacijama svih svojih korisnika. Za svakog pojedinačnog telefonskog ili internet pretplatnika beleži se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i elektronski skladišti s kim je, kada, koliko dugo, s čime i, ako je veza bila mobilna – odakle komunicirao.

Ti podaci očigledno zadiru u privatnost građana i njihove prepiske (ako je za to potreban pravnički dokaz, videti npr. slučaj „Kopland” protiv Velike Britanije pred Evropskim sudom za ljudska prava i mnoge druge), a ona je zaštićena nacionalnim zakonodavstvima, Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i sloboda (član 8) i drugim obavezujućim međunarodnim dokumentima. Da bi zadržanim podacima pristupili, policija, tajne službe i razni drugi organi u različitim zemljama moraju, u skladu sa svojim unutrašnjim pravnim poretkom koji ne sme ići ispod međunarodno obaveznih standarda ljudskih prava, pribaviti odluke različitih organa (ti standardi, inače, ne tiču se samo toga ko daje odobrenje, već i niza drugih okolnosti). Odobrenje ili odluku negde daje ministar nadležan za rad tajnih službi odnosno policije (Mađarska), negde drugi organ ili funkcioner, a negde unutrašnji propisi dozvoljavaju da to učini rukovodilac službe ili policije, pa čak i lokalne (Velika Britanija).

U nekim zemljama, međutim, a takve su Slovenija i Srbija, unutrašnji pravni poredak zahteva da odobrenje za zadiranje u privatnost pisama i drugih sredstava opštenja mora dati niko drugi do SUD (član 41. našeg Ustava). Svi zakoni moraju biti saglasni najvišem pravnom aktu, ali Predlog zakona o elektronskim komunikacijama ipak predviđa da će se zadržanim podacima o ostvarenim i neostvarenim vezama pristupati ne na osnovu odluke suda, već u skladu sa zakonima koji regulišu rad policije i tajnih službi. Ti zakoni, međutim, svoje odredbe o obaveznosti odluke suda pri zadiranju u privatnost izričito vezuju samo za pristupanje sadržini komunikacije, a ne i podacima koji se po Predlogu zakona o elektronskim komunikacijama prikupljaju i čuvaju. Tako bi zakon o elektronskim komunikacijama i zakoni o službama i policiji, primenjeni u „sadejstvu”, omogućili da BIA, VBA i policija, kada to njihovi šefovi odluče (a šefovima „njihovi” zakoni daju pravo da to ovlašćenje prenesu još niže), mogu u svako doba proveriti, i to godinu dana unazad, s kim je ko, odakle, kada i čime telefonirao, razmenjivao mejlove, slao poruke... Pri tome za uvid u našu privatnost, uprkos izričitoj odredbi Ustava, neće morati da traže dozvolu ni od suda niti od bilo koga drugog, niti da ikome obrazlažu potrebu za tim.

Tema se tiče svakog od nas, ali.za razliku od visoko razvijenih zemalja, gde stručnjaci iz različitih društvenih oblasti uz veliku pažnju zainteresovane javnosti žustro raspravljaju o trendu sve dubljeg zahvatanja u privatnost, kod nas je ona marginalna. Sem pojedinaca iz nauke i organizacija za ljudska prava ili, interesantno, organizacija bliskih crkvi, nema ni pokušaja ozbiljnije diskusije o posledicama svakodnevnog sužavanja privatnog u našim životima.

U Velikoj Britaniji trenutno više od deset vladinih agencija ima pravo pristupa zadržanim podacima o komunikaciji građana. Dok većinu u sektoru bezbednosti to ni najmanje ne zabrinjava (pre bi se reklo – raduje), predsednik Evropske policijske konfederacije Hajnc Kifer ističe da kriminalci i teroristi relativno lako nalaze načine da izbegnu hvatanje u mrežu zadržanih podataka, te da je njihova praktična korist nesrazmerno mala u odnosu na uloženi napor, sredstva i vreme. Istovremeno, zadržavanje i praćenje tih podataka omogućava vladama i pojedincima da lako identifikuju članove različitih socijalnih grupa, ne nužno terorističkih, već i političkih ili interesnih. Poznavaoci tvrde da se analitike tajnih službi u velikoj meri oslanjaju na mehanizme masovnog nadzora kakve pruža sveopšte zadržavanje podataka o elektronskoj komunikaciji.

Niko ne može tvrditi da će tajne službe i policija u Srbiji danas sistemski zloupotrebljavati mogućnosti koje će im pružiti zakon o elektronskim komunikacijama ako ostane u predloženom obliku (o tome videti izveštaj zaštitnika građana o preventivnoj kontrolnoj poseti BIA, dostupan na zvaničnim veb sajtovima oba državna organa), ali pojedinci u policiji i u službama, pa ni u vrhovima vlasti, sasvim sigurno ne mogu odolevati iskušenjima bez izuzetka – ljudska priroda jednostavno nije neporočna. Sve države teže da povećaju efikasnost svojih bezbednosnih aparata. Ali demokratski zrele i društveno odgovorne političke elite istovremeno jačaju institucionalne mehanizme kontrole. Bendžaminu Frenklinu se pripisuje izreka – onaj ko žrtvuje malo slobode za malo bezbednosti, ne zaslužuje ni jedno ni drugo i pre ili kasnije ostaje bez oboje. Ako amandmani na zakon o elektronskim komunikacijama koje je zaštitnik građana predložio nadležnom odboru parlamenta ne budu prihvaćeni, neće biti kraj sveta. Ali privatnost svih nas, ne samo terorista i kriminalaca, već svakog ko koristi telefon i Internet, biće mnogo ranjivija nego što bi to po našem Ustavu, ali i lekcijama iz života, smela biti.

Saša Janković

objavljeno: 14/06/2010

Nastavak na Politika...