Izvor: Politika, 13.Mar.2013, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Preokret
Srbija bi trebalo da predloži alternativnu koncepciju pridruživanja Evropi. Takva koncepcija, smatram, treba da se zasniva na punoj ekonomskoj, a ne političkoj integraciji
Još jedno vedro ledene vode za evroentuzijaste. Pronosi se vest, kako saznaje jedan dnevni list, da Srbija u junu neće dobiti datum početka pregovora, nego će evropski lideri odobriti izradu „pregovaračke platforme”, o datumu će se raspravljati kasnije, posle nemačkih izbora. Neko će reći, to još >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nije zvanično, odnosno bar nije izvesno. Pa dobro, da verujemo da to nije tako. Isto kao što neki veruju da činjenica da EU nije zvanično zatražila priznanje nezavisnosti Kosova dokazuje da to nikada neće ni doći na dnevni red.
Verovali ili ne u sve te stvari, nesporno je da je srpska pozicija prema EU i evrointegracijama izrazito defanzivna. Nema nikakve inicijative s naše strane, već se samo poslušno, manje ili više na vreme, ispunjava ono što nam je rečeno da ispunimo. I to je politika koja ima i te kakav kontinuitet. Da ne idemo duboko u istoriju, dovoljno je u vreme neposredno posle proglašenja nezavisnosti Kosova, februara 2008. Tu nezavisnost je odmah priznala velika većina članica EU i sve velike zemlje članice. To je bio opravdan razlog da Srbija redefiniše odnose sa EU, odnosno da se redefiniše cilj i proces naših evrointegracija. Zagovornici nezavisnog Kosova iz EU i njihovi američki istomišljenici, trudeći se da opravdaju kršenje međunarodnog prava, stalno su navodili da je kosovska nezavisnost slučaj sui generis. Odlično, ukoliko je to tako, onda je i Srbija, od koje je to Kosovo oduzeto, takođe slučaj sui generis. Naravno, sila boga ne moli, tako da bi njihov odgovor mogao da bude: ne, niste slučaj sam za sebe, i to zato što ja tako kažem! To, ipak, ne znači da Srbija to pitanje nije mogla da postavi.
A šta je uradila tadašnja srpska vlast? Umesto da preokrene situaciju u svoju korist, umesto da jasno stavi do znanja da je Srbija ozbiljno zabrinuta što je EU aktivno učestvovala u projektu otimanja srpske teritorije i stvaranja nezavisne države na njoj i da, stoga, odnosi unije i Srbije treba da budu sui generis, srpske vlasti su, uz mnogo pompe, aprila 2008. potpisale Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Time su uniji poslale jasan signal: sve je u najboljem redu; i dalje ostajemo čvrsto na zacrtanom putu, možda su planule neke ambasade, ali računajte na nas kao da smo u punom sastavu. Štaviše, time je jasno rečeno i sledeće: mi prihvatamo redovnu proceduru pristupanja uniji, onu koju ste osmislili za sve one zemlje kojima niste otimali teritoriju.
I, naravno, EU je primila ovaj signal, dobro ga protumačila i nastavila da radi ono što je naumila: da obnavlja stare i postavlja nove uslove. A uslovi koji se danas postavljaju, bar u zvaničnim dokumentima, toliko su nebulozni („vidljivo i trajno poboljšanje odnosa sa Prištinom”) da svako može da ih interpretira na način na koji je politički zgodno. I da pušta probne balone, poput nemačkog zahteva za stolicom Kosova u UN. Ne samo da današnja srpska vlast ne zna šta to zaista treba da ispuni da bi dobila makar taj datum početka pregovora, još manje zna šta sledi posle tog datuma. Neko može to da nasluti: priznavanje nezavisnog Kosova u ovoj ili onoj formi. Meni to izgleda verodostojno, ali se ne treba zaustaviti na Kosovu. Ljutiti komentar američkog ambasadora na temu Republike Srpske pokazuje da transatlantski partneri imaju i druge tačke dnevnog reda.
Šta Srbija može da uradi, imajući sve to u vidu? Može da načini – preokret, jasno stavljajući na znanje da Srbija jeste specijalni slučaj. Kako to može da uradi? Tako što će predložiti alternativnu koncepciju pridruživanja Evropi. Takva koncepcija, smatram, treba da se zasniva na punoj ekonomskoj, a ne političkoj integraciji, odnosno na pristupanju Evropskom ekonomskom prostoru.
Da li je ovakvo rešenje prečica ili linija manjeg otpora? Nije ni jedno drugo, budući da bi se oko ovakvog rešenja pregovaralo sa zemljama EU i to najjačim i najbitnijim članicama. Da li bi članstvo u EEP bilo politički uslovljeno? Prema samoj prirodi EEP-a kao ekonomskog aranžmana, okupljenog oko carinske unije i jedinstvenog tržišta, političkom uslovljavanju, ukoliko ima zdravog razuma, ovde nema mesta. Ukoliko se ipak s njim nastavi, poput zahteva za priznavanje kosovske nezavisnosti u jednoj ili drugoj formi, onda će Srbija bar biti načisto o tome koliko je dobrodošla u Evropu i šta su zaista osnovni motivi glavnih članica EU na ovom planu.
Da li će se ovakav preokret dogoditi? Ne znam, ali mislim da znam šta će se dogoditi u suprotnom. Nezavisno da li će ikada Srbija ostvariti članstvo u EU, izgubiće ono malo samopoštovanja koje nam je još uvek ostalo.
Boris Begović
objavljeno: 13.03.2013.
Pogledaj vesti o: Evropska Unija
