Izvor: Politika, 08.Jun.2010, 00:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
POPUT MENICE BEZ POKRIĆA
Odlazeći britanski ambasador Stiven Vordsvort eksplicitno nam je poručio da „Kosovo i EU za Srbiju više nisu odvojeni koloseci”
Što bi se reklo – da nije smešno bilo bi tužno. Koliko puta je samo pisac ovih redova bio prozivan i kritikovan zbog širenja defetizma i neverice u pogledu oficijelne („i Kosovo i EU”) politike srpskih vlasti?! A sada nam je („Danas“, 5-6 jun) >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odlazeći britanski ambasador Stiven Vordsvort eksplicitno poručio da „Kosovo i EU za Srbiju više nisu odvojeni koloseci” i da bi insistiranje Beograda na novim pregovorima značilo otvorenu konfrontaciju sa dvadeset dve članice EU koje su priznale nezavisnost Kosova, kao i da je srpskim zvaničnicima do sada „mnogo ljudi mnogo puta reklo da to ne bi bila dobra ideja”. Pre neki dan su nam nešto slično rekli i Nemci. Pre njih ambasador Švedske. A pre njega Bernar Kušner i neki američki zvaničnici i komentatori.
Pa šta onda nagoni srpske vlasti da s neverovatnom upornošću ponavljaju priče o teritorijalnom integritetu i svetloj EU budućnosti?
Problem je to što je ova vlada prilikom svog formiranja obećala tu „evropsku budućnost” i što je ta evropska agenda predstavljala najmanji zajednički sadržilac i koliko-toliko „principijelan” motiv za okupljanje onoga što se danas naziva srpskom vladajućom koalicijom. I zato se sada valjda plaše da bi odustajanjem od evropske mantre ispali nedosledni i neprincipijelni. Ali mislim da barem u tom pogledu vlast nema previše razloga za brigu. Naime, ako ova vlada ikada bude pala to neće biti zbog zamagljenih evroperspektiva, već iz nekih drugih, manje ideoloških i daleko prozaičnijih razloga. Uostalom, Srbija je dobila „beli šengen”, a to je u percepciji većine građana otprilike isto što i članstvo u EU.
Ne treba, međutim, zaboraviti da je postojao čitav niz konkretnih obećanja (dvesta hiljada radnih mesta, akcije od hiljadu evra, penzije u visini sedamdeset odsto prosečne plate...) i da su u ogromnoj većini slučajeva ta obećanja od početka – dakle, i nezavisno od ekonomske krize koja je u međuvremenu nastupila – bila nerealna, providna i trula. I poput menica bez pokrića ta obećanja sada polako stižu za naplatu.
Ono što je većinu birača – dobro, ne baš većinu, ali svakako dovoljno veliki broj da bi, nakon što su se SPS–PUPS–JS „evropski prelomili”, mogla da se sastavi vlada – opredelilo da ipak progutaju sumnjivu ponudu „evropske Srbije” o dvostrukom koloseku bila je, na prvom mestu – nada. (A tek potom dolazi medijsko spinovanje, razočaranje u Koštunicu i neprivlačnost radikalske alternative.) Boris Tadić i Koalicija za evropsku Srbiju su izuzetno vešto umeli da razbuktaju nadu u bolje sutra i da tu nadu povežu sa sopstvenom političkom agendom i promocijom. Ali zato sada ta izneverena nada preti da im se vrati kao bumerang i obezvredi čak i one sporadične uspehe kao što je bila pomenuta vizna liberalizacija, borba protiv kriminala ili glasanje u Generalnoj skupštinu UN.
Objektivno gledano, mrzovoljni Koštunica i Nikolić su s proleća 2008. bili više u pravu od razdragane evrogrupacije okupljene oko Borisa Tadića. Ali ne zaboravimo da je, tako gledano, s jeseni dvehiljadite, i Milošević, naročito u svom poslednjem obraćanju, bio politički više u pravu od vesele družine koja je s Koštuničinim imenom na posterima i usnama duvala u pištaljke i mitingovala po srpskim trgovima. (Da ne govorimo o tome koliko su verovatno u vreme Osme sednice tek Dragiša Pavlović i Ivan Stambolić sa svojom kritikom „olako obećane brzine” bili u pravu spram Miloševića!?)
Ne kažem ovo zato da bismo lamentirali nad istorijskim nepravdama ili raspravljali „šta bi bilo kad bi bilo”, već da skrenem pažnju na to da „bivanje u pravu”, doduše, jeste poželjan, ali, nažalost nije ni nužan, a ni dovoljan uslov uspeha politici. Ne bi, s toga, trebalo mnogo da začudi – a ni da uteši – ako na kraju balade i aktuelni Evropejci izgube od nekoga sa još debljim obrazom i tanjim argumentima.
U politici dobro zvuči i lepo deluje kada je neko odlučan i nepokolebljiv na zacrtanom kursu. Ali ponekad je ipak bolje malo skrenuti sa kursa, pogotovo ako je sve očiglednije da put kojim se krenulo ne vodi bukvalno nigde. I to je bolje učiniti pre nego kasnije. Zato i mislim da jedno „meko prizemljenje" srpskih evroreformskih snova zapravo „nema alternativu”.
Đorđe Vukadinović
[objavljeno: 08/06/2010]
