Izvor: Politika, 01.Jun.2013, 22:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opasnost za EU leži u njoj samoj
Ni široki osmesi i dugi zagrljaji francuskog predsednika Fransoa Olanda i nemačke kancelarke Angele Merkel nisu ubedili posmatrače da je naprasno došlo do stvaranja „Merkolanda” koji će pomoći da Evropska unija i iz ove krize izađe integrisanija i jača. Ni to što je Merkelova u jednom trenutku greškom oslovila Olanda sa Fransoa Miteran, nije razuverilo one koji ne veruju da u EU ponovo nastupa vreme veoma plodne saradnje Francuske i Nemačke, zabeleženo između >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 1982. i 1998. u vreme Miterana i Merkelinog „političkog oca” Helmuta Kola. Ni činjenica da su dva lidera predložila značajan korak u većoj integraciji zemalja evrozone tako što bi bio uveden predsednik Evrogrupe sa punim radnim vremenom i znatno većim ovlašćenjima od dosadašnjih, nije odagnalo utisak da lideri EU još nisu smogli snage da zaista pristanu na ujedinjeniju EU.
Razlozi za taj zaključak mogu lako da se uoče u događajima minulih deset dana, kada su tri najjače sile EU – Nemačka, Francuska i Velika Britanija – pokazale na najočigledniji način da su im sopstveni kratkoročni interesi preči od bilo kakvih dugoročnih zajedničkih interesa na evropskom nivou.
Nekoliko dana pošto je pozvao na formiranje svojevrsne ekonomske vlade na nivou evrozone, koja bi vremenom dobila i politička ovlašćenja, francuski predsednik je dobio svojevrstan poklon iz Brisela – Evropska komisija je ublažila politiku stroge štednje, kojoj se protivi Oland, i dala rok Parizu da do 2015. godine smanji budžetski deficit sa sadašnjih 3,9 odsto na ispod tri odsto, koliko je propisano pravilima evrozone. Dodatne dve godine za sređivanje budžetske kase dobile su i Španija, Slovenija i Poljska, dok su Belgija, Holandija i Portugalija dobile rok od godinu dana.
Premda je ovaj korak izvršnog tela, odnosno svojevrsne vlade EU, u saglasju sa Olandovim protivljenjem da se isključivo strogim merama štednje postigne smanjenje dugova, iz Jelisejske palate stigla je oštra kritika upućena Briselu. Naime, predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo i evropski komesar za finansije Oli Ren su se drznuli da kažu Parizu ono što svi iole upućeniji znalci prilika znaju – Francuska mora da sprovede strukturne reforme socijalnog i penzionog sistema, jer je u proteklih 20 godina izgubila konkurentnost. Na to je Oland pomalo drsko odgovorio Briselu da „ne može Evropska komisija da naredi Francuskoj šta mora da radi” da bi samo dan kasnije sa Merkelovom pozivao na formiranje ekonomske vlade sa većim ovlašćenjima. Premda je jasno da je Oland ovom izjavom hteo da ispadne čvrst i odlučan pred svojim sunarodnicima među beleži rekordno malo poverenje, nije jasno kako će da bude tako hrabar pred nekim budućim, novim ovlašćenjima ojačanim, predsednikom Evrogrupe koji će mu sigurno reći isto što i Barozo.
Iako se, poput Olanda, i Merkelova sada zalaže za ekonomsku vladu evrozone, ni nju nije zaobišao „virus” koji je napao lidere EU da zajedničke interese „dvadesetsedmorice” bacaju pod noge zarad kratkoročnog profita sopstvenog naroda. Tako je zarad unosnih ugovora nemačkih firmi o investicijama u Kini, Merkelova javno kritikovala potez evropskog komesara za trgovinu Karela de Guhta, koji je predložio uvođenje privremenih kaznenih carina na uvoz solarnih panela iz Kine zbog sumnje da ih kineski proizvođači prodaju po damping ceni. Premda ne mali broj eksperata kažu da argumenti idu u prilog komesarovom predlogu, kancelarka je dokazala da joj je preči izvoz nemačke industrije nego solidarnost i kompromis na kojem se zasniva evropsko zajedništvo.
Ništa solidarniji nisu bili ni Britanci, podržani od Francuza, kada se ove nedelje odlučivalo o tome da li da se produži embargo na izvoz oružja u Siriju. Njihovo insistiranje da se omogući naoružavanje sirijskih pobunjenika, ne samo što je izazvalo oštru reakciju Rusija koja sa SAD pokušava da organizuje mirovnu konferenciju, nego je svima pokazala ogroman raskol u spoljnopolitičkim i bezbednosnim interesima članica EU. Raskol koji za posledicu sada ima to da svaka članica EU može sama da odluči da li će pobunjenicima slati oružje ili ne.
Zalaganje za ekonomsku vladu a pritom nepoštovanje preporuka sadašnjeg izvršnog tela EU, kao stavljanje nacionalnih interesa ispred zajedničkih čak i po cenu potpuno razjedinjene politike na nivou Unije, ni malo ne doprinosi niti rešavanju svih izazova s kojim se suočava EU, niti da je njeni sopstveni građani sagledavaju kao uspešnu zajednicu. Budući da ispada da su upravo lideri EU, odnosno neki njihovi potezi, najveća opasnost za EU, ne treba da čudi da opada poverenje građana u EU.
Sve to će sadašnji lideri osetiti tek na izborima za Evropski parlament 2014. godine. Upravo tada njihovi tradicionalni glasači na nacionalnim izborima neće izaći na evropske izbore, jer su im upravo oni smučili EU premda suštinski nisu protiv nje. Nasuprot tome, na izbore za EP izaći će oni koji imaju znatno radikalnije stavove prema EU – birači stranaka krajnje desnice i krajnje levice. To je ta „katastrofa na evropskim izborima” koju je, ukoliko se nešto ne promeni u funkcionisanju institucija EU, ovih dana najavio bivši francuski predsednik Valeri Žiskar d`Esten.
Nenad Radičević
objavljeno: 02.06.2013
Pogledaj vesti o: Evropska Unija, Angela Merkel
