Izvor: Politika, 25.Jun.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Okolodatumska groznica
I hajde ih sada odbij, to jest, nemoj im dati datum, kad su toliko navalili
Bez obzira na to da li će Srbija za Vidovdan dobiti uslovni ili bezuslovni datum, ili tek („trepćuće“) zeleno svetlo za početak pregovora o pristupanju EU, više je nego jasno da će se pritisci nastaviti i da će bukvalno na svakoj stanici tog neizvesnog putovanja u novu „Jevropu“ Srbiju izvesno čekati nove prepreke, političke ucene i zahtevi.
Čini mi se da u nepokolebljivom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gotovo mazohističkom evrofilstvu aktuelne vlasti odzvanja nešto od onog – dakako, pervertovanog – skojevskog elana i entuzijazma iz vremena posleratne „obnove i izgradnje“. „Stići i prestići Ameriku“, oboriti rekord, uraditi ono što još niko nije... Kao da nešto od tog udarničkog poleta i danas pokreće i trese aktuelne srpske vlastodršce i njihovu drugosrbijansku intelektualnu i medijsku pratnju koja je, neočekivano, u bivšim šešeljevcima i slobistima prepoznala svoje nove glasnogovornike.
Duboko sam ubeđen, a i mnoge informacije govore tome u prilog, da Nemačka nije imala nikakvu ozbiljnu nameru da nam se u junu dodeli bezuslovni datum. Nemačka javnost, iz različitih razloga, u celini nije sklona daljem proširenju EU, a birači Angele Merkel su u tom pogledu još mnogo skeptičniji – i zašto bi sada ona rizikovala svoje inače vrlo dobre izborne šanse da bi izašla u susret nečijoj datumskoj opsesiji na brdovitom Balkanu? Tim pre što se, pošteno govoreći, ni ovde ni tamo ništa bitno neće dogoditi niti promeniti, bilo da famozni datum dobijemo sada, bilo tek za šest meseci.
Zato su nam iz Berlina, posredstvom delegacije Bundestaga i Andreasa Šokenhofa, servirali ultimativne uslove za koje niko nije mogao pretpostaviti da će ih u Beogradu neko hteti i moći ispuniti, pogotovo ne u tako kratkom roku. Pa su ih još, za svaki slučaj, dodatno zaoštrili preciznim tumačenjem šta svaka od tih Šokenhofovih sedam tačaka konkretno znači. E, ali naši evrostahanovci i „najevropljani“ kao da su se zarekli da gospođi Merkel pomrse konce. Hoće datum odmah i sada, na sve su spremni i ništa im nije teško samo da dođu do željenog cilja. Imam utisak da bi svojeručno uklanjali barikadu s mosta na Ibru i skidali table sa srpskih „paralelnih“ institucija na severu Kosova, samo kada bi bili sigurni da će im to zaista doneti bezuslovni datum. Briselski sporazum? U redu. Hitni plan za implementaciju tog sporazuma? Nema problema. Razmena „oficira za vezu“? Učinjeno. Ukidanje „bezbednosnih struktura“? Razume se. Međunarodni pozivni broj za Kosovo? Samo što nije. I hajde ih sada odbij, to jest, nemoj im dati datum, kad su toliko navalili i ekspresno ispunjavaju čak i ono što je izgledalo nemoguće.
Zato oni najpre sebe, pa onda i sve ostale ubeđuju kako sve ovo što čine ne rade zbog spoljnog pritiska i diktata, nego u najboljem nacionalnom i državnom interesu. U normalnoj situaciji, normalan čovek ili narod bi, posle određene količine uloženog napora, naprosto odustao i krenuo na drugu stranu u potrazi za alternativom. Ali ne i naši predvodnici, kojima ih ovo očigledno zavlačenje i uskraćivanje, izgleda, samo navodi na sve nove i nove ustupke i žrtve.
U nastojanju da nađe opravdanje za svoju problematičnu briselsku rabotu, aktuelna vlast je poslednjih meseci preko svake mere nastojala da iskarikira i dezavuiše pojam i ideju„nebeske Srbije“. Pri tome se zaboravlja ili namerno previđa da „nebeska Srbija“ nije tek neko „slepačko“ i popovsko snoviđenje, već kolektivni, poetski i arhetipski simbol plemenitog stremljenja ka boljem, čistijem i plemenitijem bitisanju. U tom smislu, „nebeska“ i „zemaljska“ Srbija ne samo da nisu suprotstavljene nego je njihovo prožimanje, odnosno prisustvo elemenata one prve u drugoj nužni preduslov, ili etički i aksiološki imperativ koji jednu raštrkanu gomilu čini narodom.
Ali u sveopštem galimatijasu i okolodatumskoj groznici koja već nedeljama trese Srbiju kao da više ništa nije važno – a ponajmanje zdrav razum, moral i logika. Kao ni naredni, gotovo vrišteći paradoks, na koji kao da niko ne obraća pažnju. Naime, u vreme potpisivanja Briselskog sporazuma isticano je kako se to čini zbog bezbednosti Srba na Kosovu i zbog „budućnosti naše dece“. Sada, međutim, kada su iz Berlina počeli da stižu nagoveštaji kako bi datum mogao da se izjalovi, naši čelnici, odnosno, i predsednik i premijer (Vučić je to kasnije malo ublažio i suptilnije predstavio, ali suština je ostala ista) počeli su „preteće“ da upozoravaju kako bi nedobijanje datuma moglo da „ugrozi ili odloži primenu Briselskog sporazuma“.
Dakle, kada je taj nepovoljni sporazum potpisivan ubeđivali su nas kako to ne rade zbog dobijanja datuma (sačuvaj Bože), nego zbog Srba sa Kosova i njihove bezbednosti. A kada se učinilo da bismo i u junu mogli da ostanemo bez datuma, skočili su i počeli indirektno da prete Zapadu kako oni, u tom slučaju, neće hteti da primenjuju Briselski sporazum?! Što znači da i oni sami znaju da je sporazum nepovoljan, da predstavlja ustupak Prištini i Zapadu, i da je potpisan samo zbog dobijanja datuma – kao što i jeste. Jer ako je sporazum dobar za Srbiju, decu i Srbe sa severa KiM onda ga, valjda, treba primenjivati bez obzira na to da li će ili neće tu primenu neko u Briselu i Berlinu nagraditi dobijanjem datuma? I obrnuto.
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 25.06.2013.
