Izvor: Politika, 10.Jun.2014, 12:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nudio sam Srbiji S-300
Nećemo da učestvujemo u avanturama koje je NATO počeo u Jugoslaviji a završio u Iraku, arapskim zemljama ili nekom drugom mestu. Nas to ne zanima
Od našeg specijalnog izveštača
Minsk – U poslednje četiri godine robna razmena između Srbije i Belorusije povećala se četiri puta i dostigla dvesta miliona dolara, kaže u intervjuu za „Politiku” predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko, koji u sredu stiže u zvaničnu posetu Srbiji. Prema njegovim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rečima, Srbija praktično već živi u EU, sa svih strana je njome okružena, ali može da gradi dobre odnose i sa Rusijom i Belorusijom jer „treba naći način postupanja koji neće razočarati ni Istok ni Zapad”. „Ja se nadam da u EU shvataju da mi imamo dugu tradiciju, da naši narodi žele da sarađuju, pa i ekonomski. Zato mislim da tu ne bi trebalo da bude nikakvih problema, ako EU nastupa dobronamerno”, dodao je Lukašenko. Predsednik Lukašenko smatra da Srbija treba smelije da krene prema istoku: „Ja razumem vaše bojazni, razumem i želju da postanete članica EU, i to će se možda i desiti. Ali desiće se sutra, a ljudi hoće bolje da žive danas.”
Zemljama kao što su Belorusija i Srbija nije uvek lako da nađu srednje rešenje koje nikome ne smeta.
Velike zemlje ili zajednice, kao što su EU, Rusija, Amerika ili Kina, dominiraju svetom. Naravno, oni svoje interese ostvaruju raznim sredstvima nauštrb malih, srednjih i slabih država. Takve zemlje, kao što su Srbija, Belorusija ili Ukrajina, nalaze se, kako oni to vole da kažu, u zoni njihovih interesa. Ja im obično kažem: „Momci, smirite se, valjda su to prvo naši interesi.” Najvažnije je da se ne stvaraju nepotrebni problemi. Nama je uspelo da ostanemo stabilni jer je naš narod takav da nije dopustio da se sudare usijane glave. Ovo što se danas dešava u Ukrajini jeste bratoubilački rat. Kad kod nas dođe neko iz Srbije, mi ga primimo kao bliskog gosta. Ako nam dođe Amerikanac, mi s njim zainteresovano popričamo i prijateljski ga primimo.
Ovde u Minsku se vidi da se privreda razvija. Nema nezaposlenosti, ne vidi se siromaštvo. Kako vam je uspelo da to postignete u uslovima svetske ekonomske krize?
Mi smo se za našu privredu izborili pre dvadeset godina. Tada smo i mi imali velike probleme, slične onima sa kojima se suočava Srbija. Skoro sve firme su nam bile zatvorene. Nismo imali dovoljno hrane. Danas izvozimo prehrambene proizvode za sedam milijardi dolara, ali u to vreme nismo imali dovoljno ni za sebe. Dešavalo se da u Minsku zalihe brašna spadnu na dva do tri dana pečenja hleba. Zato smo odlučili da ćemo prvo naše firme podići sa kolena, pustiti ih da rade i da proizvode. A s obzirom na to da te proizvode treba da prodaju na svetskom tržištu, mi smo ulagali u njihovu proizvodnju. Ako bi se negde pojavio neki novac, mi smo ga ulagali u privredu. Primera radi, samo tokom prethodne četiri godine, tokom poslednjeg petogodišnjeg plana koji se završava sledeće godine, mi smo u modernizaciju proizvodnje u našim firmama uložili trideset milijardi dolara. Izbegli smo korupciju ogromnih razmera koja uvek prati masovnu privatizaciju i komadanje narodne zaostavštine.
Koji su, po vašem mišljenju, uzroci ukrajinskog sukoba i kako se on može rešiti?
Raspad privrede i ogromna korupcija stvorili su nestabilnost u društvu. Ljudi više nisu hteli da trpe situaciju u kojoj su bez posla, nemaju dovoljno da jedu, gde je korupcija neverovatna, a političari stvaraju pometnju. Te potpisaće sporazum sa EU, te neće, te obratiće se ponovo Rusiji, te neće. Potpuna pometnja. Takvu situaciju iskoristile su neke snage, a u Ukrajini je opozicija bila vrlo jaka i dat joj je povod. Naravno, umešao se i strani faktor. Unutrašnje pretpostavke jesu postojale. Kako je još Lenjin govorio: „U takvoj situaciji niži ne mogu, viši neće da se izbore.” I sve se rasplamsalo. A posle toga, umesto da se požar gasi, on je ostavljen da se proširi na celu Ukrajinu. I sad imamo situaciju da je na zapadu nestabilno i loše, ali podnošljivo, a na istoku besni rat. I Ukrajina je izgubila deo teritorije, Krim. Eto do čega se došlo. Pre svega su krivi unutrašnji razlozi, pa onda i strani faktor koji se umešao.
Belorusija možda nije dozvolila mešanje sa strane, ali Zapad vas vrlo često oštro kritikuje. O vama svašta može da se pročita u zapadnim medijima i nazivaju vas raznim imenima. Da li vas to vređa?
Ne vređa me. Samo mi je žao što se takvim metodama vodi ne borba, nego rat, pravi rat protiv država kao što je Belorusija. Ja se ne ljutim. Osim toga, već sam se navikao. Zabranili su Lukašenku ulaz u EU. Neka su. I vaš prethodni predsednik krio se od mene kad sam dolazio u posetu. Hteo je da se negde nađemo tajno iza ćoška. Ja sam odgovorio: „Neka hvala! Odmorite se i ne brinite, ja ne insistiram da se negde po ćoškovima srećemo.” Najvažnije mi je da mlada mama može uveče kasno da izveze dete u kolicima u šetnju, a da se ne plaši da li će joj zlotvori nešto uraditi. Da porodice normalno žive i da se rađaju deca. To mi je daleko važnije od toga da mogu da odem u EU i da se tamo smeškamo jedni drugima. Ako hoćeš da živiš mirno, ostavi susede na miru i ne podmeći požar kod njih. Evropa se osvestila i počinje to da shvata. Čak i sa mnom su počeli da se pozdravljaju i razgovaraju. Ponavljam, spreman sam da u interesu beloruskog naroda sa bilo kim razgovaram. Ali za ovu teritoriju odgovaram ja, isto kao što Merkelova odgovara za Nemačku ili Komorovski i Tusk za Poljsku.
Kako se razvija saradnja Belorusije i NATO-a?
Mi smo članica „Partnerstva za mir”, baš kao i Srbija. Imamo 1.500 km granice sa članicama NATO-a. To su naši susedi. Da, nama se nesviđa mnogo toga što se dešava na teritorijama koje kontroliše NATO. Ni njima se ne sviđa mnogo toga što mi radimo. Ali, to neznači da ne treba da razgovaramo. Znate kako izgleda saradnja u okviru „Partnerstva”. I nas i njih ugrožavaju iste stvari i treba da ujedinimo snage u borbi protiv zajedničkih opasnosti kao što su ilegalna imigracija, trgovina narkoticima koja stvara ekstremizam, terorizam i šverc nuklearnih materijala. Nemamo blisku vojnu saradnju u smislu zajedničkog ratovanja ili vojnih vežbi. Tu su nam pristupi različiti. Nećemo da učestvujemo u avanturama koje je NATO počeo u Jugoslaviji, a završio u Iraku, arapskim zemljama ili na nekom drugom mestu. Nas to ne zanima. Imamo i drugih nesuglasica. Protivimo se širenju NATO-a na istok i njegovim velikim manevrima blizu naših granica, jer nas to onda tera da adekvatno odgovorimo. Ipak, razgovarajući sa njima, mi uspevamo nekako da mirno živimo i postojimo pored te alijanse.
Juče u Minsku: predsednik Lukašenko sa novinarom „Politike” (Foto Kabinet predsednika Belorusije)
Da li ste krajem devedesetih predlagali da se Srbiji isporuči protivavionski sistem S-300, da se čak skine sa dežurstva uBelorusiji da bi se nama stavio na raspolaganje?
Otkuda vam to?
Saznao sam.
Da, mi smo, iskreno govoreći, sa gospodinom Miloševićem razmatrali takvu vrstu pomoći. I ne samo S-300 već i pomoć u vazduhoplovima, već smo razradili i maršrute. Našli smo i heroje pilote u Belorusiji koji su bili spremni da pokušaju da neprimećeno prelete do Srbije. To je bio veoma rizičan zadatak, jer vojni avioni, lovci, nisu kao civilni avioni. Oni imaju ograničen dolet, pogotovo kad zbog naoružanja pod krilima ne mogu da zakače dodatne rezervoare s gorivom. Zato sam se ja sastao s pilotima i predočio im rizike. Oni su rekli da su svejedno spremni da lete i da su uvereni da će uspeti neprimećeni da pređu preko Ukrajine jer, kako su rekli, poznaju tamošnje staze. Na kraju nismo to uspeli da ostvarimo jer je gospodin Milošević nije verovao da NATO može da izvrši takvu agresiju. Kasnije je već bilo kasno, S-300 nije mogao da se prebaci jer je počela blokada. Ja sam upozoravao. Bilo agresije ili ne, morate mnogo pre nje da se pripremite. Zamolite Rusiju, a ako Rusija ne bude mogla... Kada sam posle, za vreme bombardovanja, dolazio kod vas, video sam iz aviona da ste vojne avione izmestili sa aerodroma po putevima, ali tada je već bio problem i sa gorivom i nije se moglo suprotstaviti bombarderima NATO-a. Tada mi je Slobodan Milošević govorio: „Da nam je samo jedan vaš S-300, sve bi bilo gotovo.” Ja sam mu odgovorio da je o tome trebalo da razmišlja ranije, tim pre što smo mi to predlagali. On je bio uveren da bi NATO odustao ako bi izgubio dva-tri aviona. A možda i ne bi.
Mislite li da je kosovski presedan, kada je Srbiji uzet deo teritorije, uticao na situaciju u Ukrajini?
To je svakako bio loš presedan. Vidite da, kad god prekore Rusiju, ona odgovara: „Kako je to bilo moguće tamo, a ovde nije?” Sa presedanima se ne igra. Mislim da se priča o Kosovu nije završila i da će tek imati epilog. To je kolevka srpskog naroda. Samo je potrebno vreme. A mislim da Srbi nikada neće odustati od Kosova. Presedan je svakako bio loš.
Vi ste pre nekoliko dana u Astani potpisali sporazum o Evroazijskom ekonomskom savezu. Kakve su ambicije tog saveza?
Stvara se novi centar moći. Možda je to novi ulog u multipolarnost sveta. Ne verujem da svet može da stoji na jednoj nozi, jer se onda ljulja tamo-ovamo. Ne može svet da zavisi od volje samo jedne sile. Danas je jasno da se uzdižu Azija, Kina, EU je moćna organizacija a, evo, stvara se i novi centar koji će možda postati jedno od uporišta sveta. Stvoren je presedan, rekao bih, ekonomske države. Još nismo došli do stvaranja političkog ili vojno-političkog saveza, ali što se tiče ekonomije, naši su građani već ravnopravni na celom prostoru.
Kako gledate na pokušaje revizije istorije Drugog svetskog rata, npr. deklaraciju Evropskog parlamenta kojom se izjednačavaju komunizam i nacizam?
Gledam i ovih dana proslavu dana iskrcavanja u Normandiji. To se slavi s takvom pompom i tako se forsira u medijima, kao da je to bioodlučujući događaj Drugog svetskog rata. A moram da primetim da ljudi znaju da bismo mi i danas bili pod nacističkom zastavom da Crvena armija nije probila istočni front. Sovjetski Savez je u ratu izgubio skoro trideset miliona ljudi. U Belorusiji je svaki treći stanovnik poginuo. To svi znaju. Vi ste nam mnogo pomogli, mislim Titovi partizani, lako je bilo osloboditi Jugoslaviju kad ste je vi hrabro branili. Neću da vređam i omalovažavam ni Engleze ni Francuze, ali gledajući proslavu u Normandiji, stekao sam utisak kao da su Francuzi najviše ratovali, a Nemci su prošli kroz Francusku za jedan dan. Za samo jedan dan! I stalno pričaju o francuskom Pokretuotpora. A najjači otpor bio je u Belorusiji, gde je poginulo pola miliona partizana. To se prećutkuje. Ali neće moći! Stalno ćemo o tome svima pričati. Povodom sedamdesete godišnjice oslobođenja otvorili smo novi muzej Otadžbinskog rata da bi omladina videla šta se dešavalo. Radimo na obnovi objekata logora Trestenka kod Minska, u kojem je stradalo, po jevrejskim izvorima, oko pola miliona ljudi.Tačno se zna da je spaljeno dvesta hiljada, a koliko je tačno ubijeno, još se ne zna. Dovozili su tu Jevreje iz cele Evrope i naše ljude, posebno iz okoline Minska i sovjetske ratne zarobljenike. To je četvrti po užasu logor u Evropu. A bilo ih je 240 na teritoriji Belorusije. Revizija istorije je neprimerena i nećemo je dozvoliti. Našu pobedu nikome ne damo. Jer naša pobeda je i vaša pobeda.
Miroslav Lazanski
objavljeno: 10.06.2014.
.jpg)
