Izvor: NoviMagazin.rs, 24.Maj.2015, 10:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Srbija – EU, SAD – Rusija
Baš smo te se uželeli bre – oktobre. Takav neobičan poklič, pogotovu usred prolećnih i u iščekivanju letnjih čari, priličio bi nekakvoj opoziciji poretku želja, ali se prolomio baš u ovdašnjim vladajućim krugovima: kao posledica briselskog sastanka “Prijatelja Srbije” na kojem su, prema našim zvaničnicima koje je predvodio premijer Aleksandar Vučić, visoki predstavnici članica Evropske unije nagovestili >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << da bi nam se tog jesenjeg meseca otvorila prva poglavlja u pregovorima za pristupanje kontinentalnoj zajednici.
Ako se to zaista dogodi, sledeći oktobar mogao bi da se nadoveže na druge njegove datume koji su nam menjali noviju istoriju. Kada su 1944. od nacističkih okupatora oslobođeni Beograd i niz drugih krajeva Srbije, kada je 2000. smenjen režim Slobodana Miloševića, kada je 2011. Evropska komisija preporučila da Srbija dobije status kandidata za učlanjenje u EU...
Mogli bismo, čak, i da sledeći oktobar obeležimo crvenom, prazničnom bojom na kalendaru. Pogotovu ako, kako je službeno najavljeno, priželjkivani rast nacionalnog dohotka i smanjenje budžetskog deficita omoguće povećanje (tačnije – delimično vraćanje onog što je nedavno oduzeto) penzija, pa i plata u napokon jednoj ozbiljnoj racionalizaciji javnog sektora. A čemu treba da doprinese sistemski podsticaj – transferu pogodnosti ka svakom preduzetništvu koje se, mimo privatizacionih nam običaja, ne podvrgava diktatima partokratije i mestimično joj prigodnog podzemlja.
Možemo o tome naširoko. Drugi put.
Povod za ovaj napis su međunarodna kretanja koja Balkan vraćaju na glavnu globalnu scenu, bar na njenu pozadinu. Opet je u epizodnoj ulozi, na koju su se, doduše, na njegovom tlu svodili i nosioci glavnih uloga, plativši ih – sopstvenim nestajanjem.
Sa njega su izbrisane, neujednačenim entuzijazmom, i Osmanska i Austrougarska imperija i sve varijante Jugoslavije, ali je on opstao kao poligon za neprekidno nadmetanje nacionalnih, kao i nadnacionalnih snaga i sudbina. U jakim kontrastima.
Kad se svet, u hladnom ratu, maksimalno delio, SFRJ se, na primer, isticala kao uzor jedinstva, i to profitabilnog, u različitosti. A kad su se i Evropa i svet objedinjavali, posle pada Berlinskog zida, ona se – umesto pozivanja na autorska prava za takav čin – raspala.
Prilikom tog rastura veći deo SFRJ je globalno registrovan, naročito sa stanovišta Zapada, kao “nedovršen posao”, gotovo kao prošireni Bliski i sve značajniji Daleki istok. Od tada do sada na ovim prostorima su od šest ustavnih stavki rešene samo dve: nacionalno vrlo homogenizovane i ekonomski razvijenije Slovenija i Hrvatska postale su članice EU i NATO, dok su višenacionalne i suštinski nesređene republike nekadašnje SFRJ s muslimanskom relativnom većinom ili jakom manjinom ostale evidentirane kao delikatni problemi, za čije je rešavanje potrebno znatno duže proučavanje…
Poslednjih dana u prvi plan izbijaju neredi u Makedoniji. Srbija se, ispravno, drži po strani.
Makedonija je jedina republika SFRJ u kojoj nije bilo rata 1990-ih. Iako se graničila samo sa Srbijom, optuženoj da agresivno razbija SFRJ, u težnji da stvori “veliku Srbiju”…
Ali, što je bilo, bilo je. Pored još polemičnog statusa Kosova, na pomenutom sastanku u Briselu potvrđeno je, kako se saznaje, da Srbija treba da se potrudi da otkloni nedoumice oko njenih spoljnopolitičkih smernica, lelujavih između racionalnih težnji ka EU i emotivnih veza sa Rusijom, pri čemu su te dve naše “neodoljivosti” u međusobnom sukobu.
Naše oklevanje u opredeljivanju, kritikovanom sa obe strane, moglo bi i da, neočekivano, prođe bezbolno. Posle posete šefa američke diplomatije Džona Kerija Rusiji i njegovih razgovora s kolegom Sergijem Lavrovom i predsednikom Vladimirom Putinom u Sočiju, sa obe strane je istaknuto da dve velesile imaju interese koji ih spajaju bar onoliko koliko ih i razdvajaju.
Slažu se, kako se izveštava, o zajedničkim akcijama za smirivanje u Siriji, gde se proširio teroristički ISIS protiv koga je praktično ceo svet, i zabrani Iranu da postane sila s nuklearnim oružjem. Razilaze se, najviše, oko Ukrajine ali ne toliko da se ne bi složili, kao što jesu, da treba na istoku te zemlje zaustaviti krvoproliće.
Vest da je Amerika rešila da se i neposredno uključi u rešavanje ukrajinske krize, obradovala je mnoge znalce, koji su se više puta uverili da nijedna velika kriza ne može ni da izbije niti da se okonča bez učešća te supersile. Predstojeća poseta Vučića Vašingtonu, na poziv potpredsednika Džoa Bajdena, verovatno će, na ovaj ili onaj način, potvrditi takav nalaz.
Ostaje da se nadamo da će neophodno usklađivanje Beograda sa spoljnom politikom Brisela – koji traži da se primene sankcije prema Rusiji zbog njene amputacije delova Ukrajine – biti brže ako oko te krize međusobne nesklade ublaže spoljni, ali bitni akteri kao što su SAD i Rusija. U suprotnom, ako mi nastavimo ka EU, a SAD i Rusija nastave jedna protiv druge, slede nam žestoki udarci, sa obe strane koje bi da nas pridobiju za sebe…
