Izvor: NoviMagazin.rs, 26.Mar.2017, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Osporeni domino efekat
I strepnje i nade da će se svetom automatski širiti model lidera kakav je dobila Amerika, izjalovile su se već na prvom testu. Stranka “holandskog Trampa” kako je – zbog napadne frizure i ksenofobične anti EU vizure – nazivan Gert Vilders, zauzela je tek drugo mesto na izborima u “zemlji vetrenjača” iako joj je predskazivano da će dobiti najviše glasova.
Gotovo istovremeno, u Francuskoj >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << je porastao rejting centrističkog i evrofiličnog Emanuela Makrona. U premijernom televizijskom sučeljavanju petoro favorizovanih predsedničkih kandidata, taj osnivač nove partije je, prema istraživanjima javnog mnjenja, čak odneo ubedljivu pobedu i nad Marin le Pen, koja, kao i šef Bele kuće i njemu slični, pokazuje naklonost prema stilu vladavine ruskog predsednika i smatra da treba razmontirati Evropsku uniju.
Oba evropska procesa donela su, najzad, preko potrebna ohrabrenja pristalicama evropeizma, otvorenog i multikulturalnog društva, koji se, po pravilu, izjašnjavaju i kao pobornici globalizacije i demokratije kakvu znamo. Sve do ovih dana se, naime, ubrzano propagiralo predskazanje da će izbori u Holandiji i Francuskoj označiti početak kraja evropskih integracija, kosmopolitizma, duhovnog pluralizma i demokratskih vrednosti uopšte.
Po svemu sudeći, rekao bih, ne sledi nam domino efekat kakav se dogodio posle rušenja Berlinskog zida. Demokratije i zapadne integracije su se lančano samo širile, a nikad u novijoj istoriji nisu serijski padale, poput istočnih im i južnih konkurenata.
Značajna novost se ipak nazire u činjenici da oživljava trenje unutar Zapada. Bilo ga je, da se podsetimo, i oko neopravdane američke invazije na Irak 2003, kojoj su se suprotstavile Nemačka i Francuska, zbog čega ih je tada Vašington etiketirao kao “ostarelu Evropu”, ali je ovog puta dalekosežnije, pogotovu što je bez neposrednog ratnog povoda.
Forsiranjem izbornih slogana “Prvenstveno Amerika” i “učinimo Ameriku ponovo velikom”, Donald Tramp je sugerisao da se jedina supersila u velikoj meri povlači iz rešavanja globalnih problema, s tim da se učvrsti na vodećoj globalnoj poziciji.
Mnogi, s razlogom, u tome vide golemu protivrečnost – kako voditi, a ne rešavati. Ali, često je američka politika i ličila na angažman da rešavanje ne dovede do održivog rešenja koje bi eliminisalo potrebu za njenim daljim “prisustvom”, projektovanim da bude stalno i presuđujuće.
Pomni analitičari ukazuju na suštinu Trampove kontradikcije. On bi, kažu, s pravom hteo da saveznici ispune dogovor da svi izdvajaju po dva odsto BDP-a za NATO i tako smanje finansijski pritisak na Ameriku, ali bi onda tu vajdu iskoristio da – uz uporedo sasecanje troškova u svim nevojnim sektorima – vanredno ojača sopstvene oružane snage, čiji je budžet već nedostižan i za grupu najvećih rivala.
Još je mnogo kontradikcija u tako skiciranom programu, a kritičari naročito ističu kontraproduktivnost njegovog znatnog smanjivanja izdvajanja za pomoć inostranstvu i za diplomatiju, dakle za “meku moć”, dok pojačava “tvrdu moć”. Među njima je i slavni Bil Gejts, koji Trampa upozorava da sasecanje pomoći inostranstvu povećava rizike, koji proističu iz beznađa i bede, po američku bezbednost. Podseća ga i na svojevremenu računicu sadašnjeg šefa Pentagona Džejmsa Matisa da “smanjivanje ulaganja u diplomatiju povećava narudžbine vojske za municiju”.
Prilikom nedavne posete nemačke kancelarke Angele Merkel Beloj kući najveću pažnju medija privuklo je Trampovo oglušenje na njen poziv da se odazovu molbi foto-reportera da ih slikaju kako se rukuju. Domaćinov postupak je prokomentarisan kao još jedan primer njegovog neprimerenog ponašanja, ali je mnogo bitnije to što je takvim postupkom poručio da ga se mnogo ne tiču ni jedan od glavnih saveznika, kao ni glavni neprijatelj, kakvim on doživljava štampu.
Kad se nekog ne tiču ni jedan od važnih partnera ni štampa, kao jedan od stožera demokratije, to ne sluti na dobro. Hroničar Fajnenšel tajmsa priča kako je od sagovornika u Kini čuo da su oni u SAD gledali uspešan model kapitalizma, demokratije i ekonomske otvorenosti, a da su im poverenje u to trojstvo razneli – finansijska kriza, izbor Trampa i potonji američki protekcionizam. Jednu od najvećih ironija današnjice predstavlja činjenica, dodaje autor u londonskom dnevniku, da se komunistička Kina zalaže za globalizaciju, dok je Amerika, kao glavni globalizator – protiv globalizacije.
A gde smo tu mi? Na prvi pogled, tu nam nema mesta.
Ali, gde god nam nije mesto – tu smo. Oslanjamo se i na Trampa, i na Rusiju, i na Kinu, sve uz proklamaciju da nam to pomaže na putu ka EU iako su svi pomenuti – da se već sada priklonimo njima ponaosob – izvan nje. I tako se priključimo domino efektima koje, svaka na svoj način, forsiraju sve te tri strane, a protiv čega je, valjda, draga nam i pod njima posrćuća EU, kojoj se ne dopadaju ni autoritarizmi koji joj se odande nameću.
