Izvor: NoviMagazin.rs, 08.Feb.2015, 09:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Levo-desno, svuda stresno
Opet smo se našli na svojevrsnom raspeću. Iznova, zato što se oni koji nam podržavaju teritorijalni integritet žestoko svađaju sa Evropskom unijom, s kojom bi da se integrišemo.
Reč je, prepoznajete, sada o Grčkoj, kao već poduže o Rusiji. Obe te zemlje ne priznaju jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, što cenimo, ali se ovdašnja Vlada ograđuje od njihovih strateških poteza jer odudaraju od ozvaničenih nam nacionalnih i internacionalnih prioriteta. >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs <<
U najkraćem: Moskva je pripajanjem ukrajinskog Krima osporila princip nepovredivosti državnih granica na koji se mi pozivamo dok branimo našu celovitost, a nova vlast u Atini se suprotstavila stabilizacionom modelu koji preteže u EU, a zasnovanom prevashodno na disciplinovanju dužnika i unutrašnjim merama štednje koji se, kao neizbežan, punom parom primenjuje na našem tlu. Rezultat obe njihove avanture krajnje je neizvestan. Od naše se još bitno razlikuju po neposrednim ambicijama: za održavanje teritorijalnog, međunarodno nepriznatog, uvećanja (Rusija) i za ubrzano poboljšavanje, bez raspoloživog kapitala, životnog standarda (Grčka).
Manimo se, prigodno, poređenja drugih s nama, pogotovu što će na ovim prostorima, zasluženo, glavna tema biti odluka Međunarodnog suda pravde da ni Hrvatska ni Srbija, u oružanom obračunavanju 1990-ih nisu počinile genocid. Bude li ovakva odluka unapredila uzajamno razumevanje Beograda i Zagreba, biće to važan podsticaj normalizaciji prilika na našem kontinentu, gde tekuća zbivanja u krizirajućoj EU poprilično liče, nažalost, na procese koji su doveli do nestanka – takođe višenacionalne i multikulturne – SFRJ...
Rasplitanje grčkog zapleta ključno je za budućnost EU, a time i za ukupne međunarodne odnose. U načelu, kao i obično, sve izgleda jednostavno, ali se stvari komplikuju do nerešivosti kad treba konkretizovati doze pravičnosti, pogotovu što se uobičajilo da niko u vrhu globalne moći ni za šta ne odgovara, kako se ispostavilo, na primer, u nizu (auto)optužbi na račun SAD (naročito povodom invazije, pod pogrešnim pretpostavkama, na Irak 2003. godine).
Analitičar londonskog Gardijana primećuje, pri tom, da su pokreti protiv postojećih poredaka uzeli maha. Uz konstataciju da ustrojstva, na razvijenijem severu Evrope, uglavnom napadaju desni, a na manje razbijenom jugu – levi buntovnici.
Kako god, levo ili desno, mahom je stresno. Ipak, nije tako svuda. Održavaju se nesaglasnosti i među najuspešnijim velikim silama.
Američki predsednik Barak Obama se, bez pominjanja imena, opet suprotstavio rigidnim receptima nemačke kancelarke Angele Merkel, iako će je narednih dana ugostiti u Beloj kući. Po njemu je kontraproduktivno da se zemlja koja od muka ne zna za sebe, kao što je Grčka, priteže da otplaćuje dugove pre nego što joj se finansira razvoj koji bi joj doneo prihode dovoljne za postepeno izmirenje zahteva poverilaca, dok ona smatra da otplata dospelih pozajmica predstavlja osnov za davanje nove finansijske potpore.
U sukobu istrajavaju razne škole mišljenja. Lično mi se najviše sviđa ona koju zastupaju nobelovci Pol Krugman i Džozef Stiglic, po kojoj treba više ulagati u ljude, uz povećana oporezivanja najimućnijih, da bi svi oni, povećanom proizvodnjom i potrošnjom, unapredili svoju i vitalnost celog društva.
Stiglic, Krugman i njihovi sledbenici, za razliku od britanskih zvaničnika, ističu da glavni problem svetske ekonomije nije Grčka, već evropski sistem štednje koji diktira Nemačka. Ta ludorija, kažu, ne može da potraje zauvek, pošto joj to neće dozvoliti demokratija koja po definiciji računa s voljom, sve više zanemarene, većine. Pojedini autori dodaju i da strpljenje masa nije beskrajno i da će doći do velikih nereda ukoliko se nastavi sa zanemarivanjem opšte dobrobiti, uz rekordno veliko obogaćivanje malobrojnog sloja povlašćenih...
Ova godina, slažu se istraživači čijim se nalazima pridružujem, predstavljaće vrhunski test za održavanje postojećih ili uspostavljanje novih poredaka. Španski specijalista Hoakin Estefanija ukazuje da glavni buntovnici možda nisu obespravljeni i osiromašeni, već pripadnici elite koji su se enormo obogatili, kršeći osnovna pravila društvene igre, da šta god ko (za)radio treba i da doprinese opštem dobru.
U narednih 12 meseci Evropi predstoje mnogi nacionalni izbori. U svakom od njih glasači će se, u suštini, izjašnjavati da li su i za nju, kao višu vrednost od lokalne ili bar vrednost koju dopunjava naše malenkosti.
U međuvremenu, izrazito su narasle snage koje se protive evropskim integracijama. Dobrim delom i zato što evrofiličari, razočarani “birokratizacijom” EU, nisu ni glasali.
I u tom pogledu treba otpisati “štednju”. Masovno glasajmo za Evropu.
Kakva da je, bolja je od bilo čega što umesto nje sleduje, a za šta nas niko ništa neće ni pitati...
Pogledaj vesti o: Evropska Unija
