Izvor: NoviMagazin.rs, 23.Dec.2018, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Geografija (ni)je sudbina
Nema sličnosti, reklo bi se, između francuskih Žutih prsluka, Bregzita, uspona Donalda Trampa, rasta Kine, širenja Rusije, međunarodnog rejtinga EU i strateškog lelujanja Srbije.
Osim, što se u svim ovim slučajevima (različitih sistemskih, političkih, ekonomskih, kulturnih, istorijskih i socijalnih statusa) kao nova sila koja vanredno spaja nespojivo, ispostavila – geografija.
Protresla je redosled moći i, kao što dosad nikome nije uspelo posle >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << pada Berlinskog zida, otkrila snagu, inače zapostavljene, periferije da oduzima ili burno osporava tradicionalni monopol internacionalnih i nacionalnih centara odlučivanja. Periferija je izglasala i izlazak Britanije iz EU i biznismena-šoumena za predsednika najveće sile, a potom i digla velike demonstracije protiv politike Emanuela Makrona, i to baš u trenutku kad se on uzdizao u predvodnika učvršćivanja poljuljanog jedinstva EU.
Kao da su umesto Hantingtonovog “sukoba civilizacija” na delu sukobi unutar iste civilizacije. Jaz između življa iz unutrašnjosti i urbane elite pomalja se kao nova linija podele u politici Zapada, sugeriše CNN analitičar Farid Zakarija. Tvorac teorije o “perifernoj Francuskoj” geograf Kristof Gilui objašnjava da se bogatstvo već decenijama sliva mahom u globalizovane metropole i da su se one pretvorile u “srednjovekovne tvrđave 21. veka”, ostavljajući ostatak sunarodnika u “nedođijama”, čijem se revoltu gornji slojevi sada čude kao da su se obreli u nekom nakostrešenom “plemenu Amazonije”...
Slično se događa i u globalnim odnosima. Doskorašnje “periferije”, naročito velike, uveliko dižu glavu.
I Kina i Rusija tumbaju svetsku geografiju. Obe se, praktično, teritorijalno šire. Prva po obližnjem pacifičkom prostranstvu i kupovinama “sidrišta” za novi put svile, kojim bi da premreži Evropu, Aziju i deo Afrike, a druga po Ukrajini i Gruziji. Zapad im istovremeno prebacuje da se u tuđe poslove mešaju čak više nego on.
Nije svaka “provincijalizacija”, ni u ovom smislu, berićetna. I Evropa, koja je u dobroj meri i dugo oblikovala svet, poprima neugodne obrise provincijalizacije jer joj zbog nesuglasica unutar EU opada globalni rejting.
Napukline su se pojavile u čak sedam okosnica njenog zajedništva, koje je i dalje bez premca u mirotvornom i vrednosnom objedinjavanju. Britanija se iščlanjava (ako ne dođe do preokreta), Francuska je uzdrmana protestima, Nemačka je zbunjena najavljenim povlačenjem kancelarke i rastom ekstremne desnice, Italija bi da sa desno-levom koalicijom udari kontru unionizmu Pariza i Berlina, u Belgiji su produžene neizvesnosti (dok je ovaj tekst išao u štampu) oko vlade koja je izgubila parlamentarnu većinu, nekoliko članica koje su jedva dočekale da izađu iz sovjetskog bloka sada se opiru “briselskom diktatu”, Španija još nema rešenje za katalonski secesionizam, koji bi da sledi “slovenački model” otcepljenja od SFRJ...
EU se, da geografija bude još manje podnošljiva, sada ispostavlja kao “tampon-zona” između sila koje se nadmeću za globalni primat – SAD i Azije, kako je još pre četiri godine strahovao nemački politikolog Jan Tešo. A biti geopolitička “tampon-zona” najopasniji je položaj u kojem se neko može naći, upozorio je na sajtu carnegieeurope.eu.
Koliko je bio u pravu, još ćemo videti, možda i na svojoj koži. Zasedanje Saveta bezbednosti UN, koje je odavde inspirisano, o zastranjivanjima kosovskih vlasti, pokazalo je da su i ovi prostori neka vrsta “tampon-zone”. Među stalnim članicama tog tela na strani Beograda bili su Rusija i Kina, a na prištinskoj SAD, Britanija i Francuska. S obzirom na činjenicu da Srbija zvanično teži integraciji sa Zapadom (EU), a da na očuvanje svog teritorijalnog integriteta računa s “novim istokom”, moglo bi da se kaže da je Srbija danas verovatno najdelikatnija “tampon-zona” u Evropi i izvan nje...
Delimično je to tako, što reče američki pisac i lekar (etiopsko-indijskog porekla) Ejbraham Vergiz, zato što je geografija sudbina. Onespokojava, pritom, nalaz niza ironičnih mislilaca da je “rat božji metod da nas nauči geografiji”. Njenom izučavanju danas se posvećuje nedovoljno pažnje, što je kao manu sopstvene zemlje okarakterisao nekadašnji savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika SAD Zbignjev Bžežinski (poljskog porekla), a mogli bi i mnogi drugi svojoj domovini.
Da li je geografija sudbina? Lično ne bih voleo da je tako, kao što ni španski filozof Džordž (Horhe) Santajana nije pristajao da mu geografija kontroliše dušu.
Razlog za zabrinutost ostaje pak povodom knjige “Osveta geografije: Šta nam mapa govori o dolazećim sukobima i bitkama protiv sudbine”. Autor Robert Kaplan, koji je prethodno predvideo i značaj gibanja na Balkanu, u njoj kaže i da “položaj na mapi jednu zemlju definiše više nego filozofija njene vlasti”.
I u našem slučaju moglo bi na to da izađe. Pogotovu što ne znamo šta bi mogla da bude eventualna filozofija ovdašnje vlasti, i periferne i u “tampon-zoni”...
