Izvor: Politika, 13.Mar.2012, 01:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kandidatura kao dunja sa ormara
A šta ćemo sa kandidaturom? Pa, neka je, tu gde jeste. Možda se stvari jednom promene, možda se EU promeni, možda se stav prema nama promeni – pa će zatrebati. Mada nije mnogo verovatno
Kada sam na ovom mestu pre nekoliko meseci pomalo u šali napisao kako se plašim da će „kandidatura” na kraju biti „najskuplja srpska reč” nisam slutio da će se ta ironična konstatacija tako brzo i tako bukvalno potvrditi. To šta smo mi sve, i bukvalno i simbolički, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << morali istrpeti i isporučiti za puko dobijanje statusa kandidata, neki drugi nisu morali – a verovatno ne bi hteli i da im je traženo – čak ni za punopravno članstvo.
Vlasti su odmah sutradan zastavama Evropske unije ukrasile najvažnije državne institucije i centar Beograda. Meni to deluje malo udvorički, ali dobro, ukusi mogu biti različiti. No, za razliku od nekih zvaničnih i novokomponovanih političkih evrofila, koji su priželjkivali novi fijasko, sa nadom da će onda njima, nakon izbora, zapasti sreća da iz Brisela u otadžbinu donesu to „zlatno runo”, mene samo dobijanje kandidature nije rastužilo. (Ali jeste ite kako sve ono što je dobijanju tog statusa prethodilo.) Računam, valjda će sad, makar privremeno, malo utihnuti pritisci i popuštanja, a sa kandidaturom ćemo već videti šta ćemo.
Svejedno, naši ljudi su se uželeli dobrih vesti, ili makar onih koje na dobre liče. Tako je i ova kandidatura, pomalo krnja, s jedne strane, a sa druge, opet, uveliko zakasnela, ipak „donekle odradila posao” za one koji su od nje načinili kompas za svoj politički brod. Evropropaganda se ponovo razmahala kao u najboljim danima, prostor za kritiku i kritičare je smanjen do minimuma, ponovo je aktuelizovana čak i teza o materijalnoj dobiti (iako smo još u decembru, kada kandidatura nije prošla, slušali da status kandidata u ovom trenutku Srbiji ne donosi nikakva nova materijalna sredstva). Međutim, sada nam kažu, jeste da nema direktno novih para, ali postoji „indirektna korist”, jer će status kandidata biti „snažan signal” za strane investitore koji će stići da sa sveže odštampanim dolarima i evrima darivaju novog kandidata. Mada nešto ne vidim da su dotični investitori i investicije preplavili Makedoniju koja je kandidat godinama. Ili Crnu Goru koja je, za razliku od nas i Makedonaca, kandidat višeg reda, to jest, sa datumom početka pregovora.
U svakom slučaju, vlast je dobila ono što je očajnički želela i sa čime će sada pokušati da potraži sreću, odnosno novi mandat na izborima. No, kako god oni na kraju prošli, za EU lobi u Srbiji neće biti zime. Jer najveći pretendenti na presto pokazuju, ako je moguće, još i veću evroodlučnost od već pomalo umorne i u tom pogledu istrošene vladajuće garniture. Najveća opoziciona stranka se sve vreme ponašala kao EU hajkač, koji navodi plen u stupicu, a onda kaže kako to ništa ne valja i kako bi i to oko Kosova i oko EU oni mnogo bolje ispregovarali sa Prištinom i Zapadom. Doduše, i aktuelna vlast je pre četiri godine to govorila za Koštunicu. A i dosovci i deposovci sa Koštunicom i Đinđićem na čelu takođe verovali su kako „Milošević nema pojma”.
Stvari, dakle, stoje tako da vladajuća stranka posle četiri godine ponovo na izbore ide glancajući stare EU-parole i zastave, i hvaleći se svojim postignućima na „evropskom putu” (istini za volju, na svim drugim poljima su im rezultati verovatno još slabiji), dok ih sa „leva” i sa „desna” kritikuju LDP i SNS tvrdeći da bi oni to sve isto uradili, samo mnogo efikasnije, brže i bolje. Izvan te priče, za sada, ostaju samo SRS i DSS, koji bi, opet, sa svoje strane, trebalo da se zapitaju kako to da skupa mogu računati na, u najboljem slučaju, polovinu evroskeptičnih glasača, odnosno kako to da oni, ni jedni ni drugi, nisu uspeli ništa politički da profitiraju ni iz ogromne ekonomske krize ni iz ozbiljnog porasta evroskepticizma u Srbiji tokom poslednjih godinu dana.
Novo je i to što je Rusija, rečima ambasadora Konuzina, praktično prvi put nešto otvorenije rekla šta misli o našim evroperspektivama. „Srbija treba dobro da proceni koliko će je koštati put u EU”, izjavio je Konuzin prilikom posete Čačku i napomenuo kako „Rusija nema ništa protiv toga da Srbija ima nove prijatelje, ali ne bi bilo dobro da zaboravi stare”, što je više nego jasna diplomatska poruka.Rusija je, u osnovi, protiv članstva Srbije u EU, premda taj svoj negativan stav verovatno neće previše isticati, a pogotovo ne do kraja srpskog izbornog ciklusa. Razume se, stav Rusije je samo jedan doduše važan parametar koji treba imati u vidu prilikom svođenja računice dobitaka i gubitaka. Poenta je da se taj bilans za Srbiju trenutno čini prilično nepovoljnim, što je, po meni, ključno, pa čak i da Rusija, eventualno, misli ili kaže drugačije. I ostaće nepovoljan, ko god da bude pobedio na narednim izborima.
A šta ćemo sa kandidaturom, pitate se. Pa, neka je, tu gde je. Ionako pomalo deluje kao dunja sa ormara iz Čolinog mladalačkog hita, ili kao one kristalne činije za voće po vitrinama u kojima niko ne drži voće. Možda se stvari jednom promene, možda se EU promeni, možda se stav prema nama promeni – pa će zatrebati. Mada nije mnogo verovatno.
„Zamrznuta kandidatura”, slično kao i „zamrznuti konflikt” naravno nije idealno rešenje. Ali je svakako kudikamo bolje od srljanja u propast ili od brze kapitulacije u odbrani sopstvenih interesa.
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 13.03.2012.
