Izvor: Vostok.rs, 12.Sep.2015, 13:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kakvu će cenu platiti Srbija za približavanje EU?
12.09.2015. - Uslovi koje EU traži od Srbije uništavaju nacionalno-kulturni karakter srpskog naroda
U leto 2003. godine, umorna od čekanja Srbija je usvojila plan harmonizacije ekonomskih odnosa sa EU i bila je spremna da počne sa radikalnim promenama zakonodavstva, ekonomije, vojske, vojne doktrine, unutrašnje i spoljašnje politike, da popravi ljudska prava, međuetničke i međukonfesionalne odnose. Ipak je Evropa ohladila revnost Srbije. Nastavak razgovora o evrointegracijama >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << Brisel je uslovio novim, dodatnim uslovima Beogradu. A ti uslovi nisu imali ekonomski karakter.
Uslovi koje je postavila EU za Srbiju su bili veoma teški: saradnja sa haškim sudom, priznavanje krivice Srba za rasplamsavanje rata 90-ih godina, odustajanje od autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, proširenje prava muslimana u „Sandžaku“, održavanje gej-parade, itd. Rukovodstvo države za razliku od naroda, je bilo spremno da prihvati nametnute uslove, a neke od njih su i počeli da sprovode, izvinili su se svim učesnicima u sukobima, osudili sve prestupe, izvršene nad Srbima ili na nesrbima. Saglasili se oko pregovora sa rukovodiocima Kosova, uspostavili ekonomske i političke odnose sa svim republikama bivše Jugoslavije..
Ipak željena vrata Srbiji se nisu otvorila. Specijalno za Srbiju je izmišljen “Privremeni sporazum” (7. februara 2008. godine), koji se smatra samo simboličnim korakom na putu ka članstvu u EU. Kada je 29. aprila 2008. godine EU potpisala sa Srbijom Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji, on je odmah blokiran. Otvaranje sporazuma je podrazumevalo ubrzano ispunjenje predhodno postavljenih uslova. Posle potpisivanja saglasnosti počeo je mučni proces ispunjavanja uslova kako bi se “odblokirao” sporazum, što se proteglo do 2010 godine.
Etape na tom putu su bile hapšenje i predaja Hagu, predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića, saglasnost o raspoređivanju evropske misije EULEKS na Kosovu, što je bila priprema Kosova za nezavisnost, organizovanje gej-parade. Sve vreme Brisel je traži sve više: hapšenje komandanta Vojske Republike Srpske generala Ratka Mladića, predsednika Republike Srpske Krajine Gorana Hadžića, priznanje nezavisnosti Kosova. Poslednji uslov je prikriven (maskiran) nazivom “normalizacijom odnosa”.
Interesantno je da to što je samo Srbiji put ka EU uslovljen tolikim brojem zahteva. Ovakav put podseća na razaranje države. Uslovi koji se traže od Srbije, uništavaju nacionalno-kulturni karakter srpskog naroda. Takvi zahtevi nemaju nikakve veze sa evro-standardima, ni sa zakonodavstvom Srbije, ni sa zakonodavstvom EU. Od Srbije se zahteva da prestane da bude Srbijom.
Holandski Parlament je 13. oktobra 2010. godine izneo predlog evroparlamentarcima – da odlože kandidaturu Srbije dok tužilac Haškog suda Serž Bramerc ne informiše o potpunoj saradnji Srbije sa sudom. Pod tim se podrazumevalo hapšenje i predaja Generala Ratka Mladića. Traženjem Generala, koji se krio, Srbija je pokazivala Evropi da Srbiji može da se veruje, da ona ima zakone koji su usaglašeni sa zakonima EU, i da je želja da se bude sa Evropom, najviši nacionalni interes Srba. Hapšenje generala je ustupak EU i SAD koji je postao neizbežan.
Bramerc redovno dolazi u Beograd, tražeći izveštaje o urađenom do sada. Svaki put pre njegovog dolaska beogradska policija i specijalne snage su se aktivirale, ali to su radile sa toliko buke tako da niko nije mogao da posumnja u njihove napore. Specijalna komanda, koja je formirana za hapšenje Generala, organizovali su pretrese stanova i kuća saradnika i rođaka Generala Mladića. Glavni plan policije bio je da nateraju sina da izda oca. Mnogo meseci je Ministarstvo unutrašnjih poslova “radilo” sa porodicom Mladića, ženom Bosom, sinom Darkom, snahom Biljanom, unucima Anastasijom i Stefanom. Generalovu suprugu Bosu su vukli po sudu, zbog čuvanja trofejnog oružja, i patrona koji su bili u njemu. Oduzeli su joj penziju. Snahi Biljani su savetovali da se razvede od muža, a kada je ona to odbila zapretili su joj: “Od sada ste sami odgovorni za svoju bezbednost i život vas i vaše dece”. Vrlo brzo posle toga, je Biljana otpuštena iz Telekoma, bez objašnjenja a po naređenju “odozgo”. Sinu Generala Mladića su uništili mali privatan posao kojim je hranio porodicu. Pritisak na porodicu se pojačao, počeli su stalni pretresi. Kuću Mladićeve supruge i stan Mladićevog sina pretresali su 13 puta. Iz kuće je policija odnosila novac, sveske sa dnevničkim zapisima Generala Mladića, lične papire i fotografije porodice, stvari. U maju 2011. General Mladić je uhapšen u selu Lazarevo, i predat Haškom sudu. Potom je sledilo hapšenje Gorana Hadžića. Međutim, svi napori vlasti – bili su uzaludni – nisu približili Srbiju Evropskoj uniji. Pojavio se novi zahtev – priznavanje nezavisnosti Kosova.
Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija je odavno iskazala želju da se odvoji od Srbije. kosovsko-albanske separatiste su podržale SAD, utičući na stavove međunarodnih organizacija i vođa nekih evropskih zemalja.
Prema francuskom predlogu, rešenje o kandidaturi Srbije zavisiće od uzajamnog priznanja Srbije i Kosova. Srbija je snažno odbila da prihvati kosovsko proglašenje nezavisnosti 17. februara 2008. godine. Bez obzira na ugovore, pretnje, i ultimatume SAD “Republika Kosovo” ostaje nepriznata. A Srbiji je na putu u EU postavljena prepreka.
Ipak su 2011. godine, pod strahovitim pritiskom Zapada počeli pregovori između Beograda i Prištine. Iako su srpske vlasti uklonile prve prepreke na putu pokrajine iz izolacije, reč ”nezavisnost” u Beogradu nisu mogli da izgovore. Početkom 2013. godine između Beograda i Prištine je potpisan Dogovor o normalizaciji odnosa. U tom dogovoru su određene granice i granični carinski prelazi, formirane su “kancelarije za vezu” u Beogradu i Prištini, što veoma podseća na diplomatske misije, u Srbiji su priznali lična dokumenta izdata na Kosovu, određeni su parametri prisustva Kosova na međunarodnim forumima, četiri opštine sa većinskim srpskim narodom, uključene su u finansijsko- budžetni sistem pokrajine. Sve tačke dogovora sa prištinskim vlastima maksimalno su primakle Kosovo nezavisnosti, eliminisali su prisustvo Srbije na Kosovu, čak i u onim opštinama gde su Srbi većinsko stanovništvo. Kosovu nedostaje samo još stolica u UN, ali izgleda da je Beograd već spreman da popusti i po tom pitanju.
Ali svejedno, za približavanje Evropi ni to nije dovoljno. U 2015-oj godini od Srbije – ne samo da traže da prizna potpunu nezavisnost Kosova, nego i da se saglasi sa spoljnom politikom EU – što podrazumeva da Srbija uvede sankcije Rusiji. Srpska vladajuća klasa je pokazala svoju poslušnost prema Briselu i Vašingtonu, ali pregovori sa Evropskom unijom o pridruživanju ne počinju. Danas pred Srbijom stoji novi test – da primi stotine hiljada izbeglica, čime olakšava život članicama EU, a uz to otkazuju i saradnju sa Rusijom.
Razotkrivanje praznih snova o pridruživanju Srbije EU, pojačalo je pojavu evroskepticizma kod Srba. Broj onih koji bi hteli da vide Srbiju u u Evropskoj uniji spao je sa 56,4% (u novembru 2014), na 42,3% (u martu 2015). Istraživanje urađeno u junu 2015. pokazalo je da su srpski mediji (SMI) postali umorni od teme evrointegracija. Tema postaje besmislena. Smanjio se broj podataka o Evropskoj uniji na prvim stranicama srpskih novina i magazina, (53 od 1673) pokazalo se da ih je manje nego tema o SPC i veri (65). Pri tom 28,3% tema posvećenih Evropskoj uniji okarakterisalo je EU negativno.
Malo je verovatno da u Briselu znaju, da Srbiju ne možeš više hraniti praznim obećanjima, ali možemo sa ubeđenjem reći da će vlasti koje dođu u Srbiji na mesto ove sadašnje, odustati od “evropskih snova” .
Jelena Guskova,
Ruski ekspres
Pogledaj vesti o: Evropska Unija, Vojska Srbije
.jpg)
