Izvor: Politika, 29.Mar.2012, 01:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Inspirativna Slovačka
Svaka država ima svoje specifične uslove po kojima se njena kandidatura razlikuje od drugih
Odgovor na pitanje šta Srbija kao novi kandidat može da nauči od drugih, bivših i sadašnjih kandidata za članstvo u EU, ima različite dimenzije. Neke su tehničke, neke političke, neke spoljašnje, neke unutrašnje. Neke i ,,filozofske” jer svode se na to da ,,svak mora sam da nauči da hoda”. Što će reći >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da svaka država ima svoje specifične uslove u kojima sama treba da se izbori za željeni cilj.
Autori u našoj seriji su zato pomenuli Kipar. Kažu, slučaj Kipra je, kad je reč o kandidaturi, sličan srpskom slučaju: obe države imaju problem nerešenih granica, i Srbija bi mogla da prouči iskustva Kipra o tome kako je jedna zemlja sa spornim državnom teritorijom uspela ne samo da savlada ,,kandidatsku obuku” i postane član (uskoro i predsedavajući) EU. Da li to znači da će i Srbiji, s problemom Kosova u rukama, članice unije jednostavno izglasati članstvo? U tome i jeste ta specifičnost Srbije. Mihailo Crnobrnja kaže da su slučaj Kipra i naš slučaj gotovo neuporedivi jer nezavisno Kosovo su priznale 22 članice unije, a tursku podelu Kipra nijedna.
Prema tome: čemu Srbija treba da se nada u svom pohodu na kandidaturu kad nema nameru da, ,,od sada do večnosti”, prizna nezavisnost Kosova, a za članstvo joj je neophodna saglasnost zemalja koje su Kosovo priznale?
Predrag Simić je u vezi s tim izneo jedno zanimljivo zapažanje. On pominje iskustva drugih koja pokazuju da je vreme približavanja članstvu ujedno i vreme u kojem se nudi najviše mogućnosti za rešavanje spornih etničkih i teritorijalnih pitanja. Tako je bilo u slučajevima: Irske i Velike Britanije (Severna Irska), Austrije i Italije (Južni Tirol), Švedske i Finske (Olandska ostrva), a nedavno i Slovenije i Hrvatske (granična linija). Ma koliko drukčije, i rešenje za kosovski problem se, možda, može pronaći u tom kandidatskom periodu, s tim što je unija nametnula, u vezi s Kosovom, jednu ,,izlaznu strategiju” koja se zasniva na postepenom rešavanju životnih problema građana sa tog prostora. Što bi moglo u jednom trenutku da umanji i sam problem suvereniteta nad spornom teritorijom.
Druga velika specifičnost srpske kandidature je trenutak u kome je ta kandidatura izglasana. To je vreme najveće krize EU, kad su evroskeptici širom Evrope dobili pravo da iznose najcrnje prognoze u vezi sa sudbinom unije. To je dalo krila i srpskim evroskepticima i zato je u takvim okolnostima veoma teško postići ono što je za ulazak u Evropsku uniju neophodno: političku volju i konsenzus svih partija i organizacija da ,,Evropa nema alternativu” i da se tom cilju mora podrediti većina reformi u društvu. U tome i jeste problem: Srbija zna šta joj valja činiti ali opšte političke volje za promene u tom pravcu ovde nema. Sporost koja je i dosad registrovana na tom srpskom putu ka uniji u velikoj meri se može objasniti time. Jer reforme podrazumevaju odricanje od mnogih stečenih pozicija, monopola i navika, a to je već područje koje zadire u interese pojedinaca, grupa, partija, staleža...
Kad je reč o interesima, kao dva različita primera, u seriji su pomenuta iskustva Slovačke i Bugarske. Slovačka je prvo kasnila sa reformama, a onda je vlada u Bratislavi uspela da uspostavi konsenzus da su reforme za sve prioritet, bez obzira na stranačku pripadnost. Ta orijentacija je Slovačkoj donela ogromne promene ne samo u uređenju države i njenih službi nego i u broju stranih investitora, novootvorenih radnih mesta itd. Primer Bugarske je drukčiji i on pokazuje, recimo, po nerešenom problemu korupcije, kako ne treba raditi ako se želi ozbiljno, punopravno članstvo.
Približavanje Srbije uniji, dakle, zavisi od mnogih faktora izvan Srbije ali i od reformi u Srbiji i dobro bi bilo da i naša buduća vlada, poput one slovačke, uspostavi konsenzus o tome.
Od sutra nova serija: Zašto (ni)je mladima lepše sa kulturom
Branislav Radivojša
objavljeno: 29.03.2012.
