Izvor: Politika, 23.Okt.2012, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Inat male zemlje
U nekim slučajevima, ono što smeju činiti naučnici, intelektualci i novinari - političari ne smeju raditi
U godinama u kojima se nalazi pisac ovih redaka, ništa čoveka više ne bi trebalo da iznenadi, jer potpuno je jasno da se svet njegovih mladalačkih ideala nikada ostvariti neće. Pa ipak, vest da je Nobelovu nagradu za mir dobila Evropska unija, zatekla ga je nespremnog. Uprkos dosadašnjoj politizaciji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Nobelove nagrade za mir, toliki prezir prema međunarodnoj intelektualnoj javnosti nije očekivao. Naime, Sarkozi i Berluskoni bacahu bombe na Libiju do pre nekoliko meseci, a politička zajednica u kojoj su oni igrali istaknutu ulogu dobi Nobelovu nagradu za mir. Previše je to ne samo za evrofobe i evroskeptike, već i za kritički usmerene evrofile.
Prijem Rumunije i Bugarske u EU pre no Hrvatske ili Srbije govori o želji moćnih donosilaca političkih odluka u EU da se Srbija i sa istoka graniči sa Evropskom unijom, to jest da ne može ni pomisliti da o nekoj drugoj – a naročito ne onoj u kojoj je Rusija glavni delatnik – političkoj zajednici sanja. Kada zvaničnici EU govore, tobože se zgražajući, o korupciji u Bugarskoj ili o političkoj nestabilnosti u Rumuniji, oni ispoljavaju viši stepen licemerja, jer kako im verovati da to nisu znali i pre no što su ove dve zemlje u EU primili. Na isti način, kada se danas Srbiji postavlja uslov „ili Kosovo ili EU”, onda se, osim što Nemačka još jednom pokazuje ko je gazda, radi i o licemerju, jer to je moglo nedvosmisleno da se kaže na početku, pa da građani Srbije odvagaju šta im je činiti. Ovako, grdno vreme je izgubljeno, veći deo intelektualne elite Srbije smatrao je da ono što važi za Kipar važi i za Srbiju, to jest da EU neće primenjivati dvostruke standarde. Mislilo se da je Kuperovo (bivši savetnik Tonija Blera i posrednik u razgovorima srbijanske i albanske strane) zalaganje za primenu dvostrukih standarda u odnosima velikih (nekad kolonijalnih) sila sa malim zemljama tek nenaklonost jednog kolonijalnog uma u poslekolonijalnom vremenu. Pa, ipak, upravo u doba posvemašnje tlapnje o međunarodnom pravu, pravilo dvostrukih standarda bezuslovno je uspostavljeno.
Nije sad najvažnije što je potpisnik ovih redaka i tada i sada smatrao da je Srbiji mnogo lakše i bolje bez Kosmeta, te da za Srbe, ako podela nije dozvoljena, treba izboriti što širi opseg teritorijalno-političke autonomije na severu Kosova, što širu kulturno-bezbednosnu autonomiju u enklavama i, naposletku, eksteritorijalni status manastira SPC. Važnije je da se shvati da inat koji bi čovek, pozivajući se na međunarodno pravo, terao prema EU neće doneti dobra Srbiji, pa ni Srbima na Kosovu.
Utoliko i pomamni nacionalizam Ivice Dačića, u koji je zapao još tokom predizborne kampanje, veoma zabrinjava. Pritisnut kako ozbiljnom privrednom krizom tako borbom A. Vučića protiv korupcije, premijer se priklonio naizgled najlakšem političkom izboru, to jest neodgovornoj nacionalističkoj retorici. Ovo poslednje političko pribežište isprobao je, međutim, njegov politički mentor još pre dvadesetak godina, a rezultat je bio koliko poznat toliko poražavajući. Kao da iz mentorovog i sopstvenog iskustva ništa naučio nije, premijer lupa iz sve snage (a tako slabašno!) po EU uopšte, i po Nemačkoj posebno.
Razume se, politika Nemačke prema Jugoslaviji i njenim državama naslednicama je tokom poslednjih dvadesetak godina bila antijugoslovenska, odnosno antisrpska. Razarala je mrsku joj Jugoslaviju, koristeći se južnoslovenskim separatistima i Slobodanom Miloševićem kao idealnim neprijateljem. Doista, hrvatski nacionalisti nisu bez razloga po hrvatskim gradovima podigli tuce spomenika bivšem ministru spoljnih poslova Genšeru niti spevali otužnu pesmu zahvalnosti Nemačkoj, baš kao što ni srpski nacionalisti nisu bez razloga kukali (jer za drugo što snage nemaju) protiv nepravde. No, u nekim slučajevima, ono što smeju činiti naučnici, intelektualci i novinari, političari ne smeju raditi. Drugim rečima, političar male i siromašne zemlje se ne sme s nipodaštavanjem odnositi prema velikoj i bogatoj, jer će mu potonja to kad-tad vratiti sa debelom kamatom, koju će vraćati osiromašeni građani.
Naposletku, Nobelova nagrada za mir Evropskoj uniji znači da je i Nobelov komitet prepoznao svu dubinu krize u kojoj se EU nalazi, pa je i nagrada više u domenu nade da se EU neće raspasti, s pratećim krajnje nepredvidivim i opasnim posledicama, nego što se uistinu veruje da je ona, velika sila sa mogućim imperijalnim pretenzijama, posvećena izgradnji mira u Evropi i u svetu. Valja se, ipak, nadati da premijer neće i ovako nešto reći.
Jovo Bakić
docent na Filozofskom fakultetu BU
objavljeno: 23.10.2012.
Pogledaj vesti o: Libija
