Izvor: Politika, 27.Nov.2013, 15:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
(Geo)politička veština mogućeg
Od Srbije se ne očekuje da donosi bilo kakve odluke protiv EU a u prilog evroazijskih integracija, već da na ekspertskom nivou, i zajedno s Rusima, počne da razmatra mogućnosti saradnje s njihovom zonom ekonomskih saveza
Realnost je da su evrointegracije prioritet državne politike Srbije. Lično sam evroskeptik jer mi se čini da je cena pristupanja EU za nas previsoka, a dugoročna održivost te unije pod >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << velikim znakom pitanja. No, uz sav pad tzv. evroentuzijazma, očito je da je EU za većinu Srba i dalje sinonim za bolju budućnost. Kada je već tako, a Srbija je na korak od otpočinjanja nove faze evroingegracija, naizgled deluje iluzorno svaka sistemski usmerena priča o njenom uključivanju u ekonomske pa potom i političke integracije u čijem centru je Rusija. A pre neki dan, 25. novembra, u organizaciji Odbora za spoljne poslove Skupštine Srbije – na inicijativu ruske strane – održano je javno slušanje na temu: „Integrativni procesi na evroazijskom prostoru i perspektive za saradnju sa Srbijom“. Nesumnjivo, tu se ne radi samo o želji Moskve da se o rečenom informiše srpska politička i šira javnost, već i da iz toga postepeno proizađu neki praktični koraci.
Na prvu loptu, to deluje paradoksalno. Zar nije besmisleno makar i diskretno zvanično otvarati priču o približavanju Beograda Evroazijskoj (ekonomskoj) uniji koja se rađa na istoku, kada su oči oficijelne Srbije i, u to nema sumnje, većeg dela javnosti, sada usmerene ka Briselu? Nije! Jer Rusi ne nude ništa što već sada nije realno. Ne očekuju od Beograda da skrene sa tzv. puta evroingegracija, već da ima u vidu da se za njega kristališe realna (geo)ekonomska pa i (geo)politička alternativa, te da blagovremeno razmotri kako bi se tom „trasom“ kretao ako se izjalove njegove EU nade.
Neko će reći da je sve to besmisleno. Pa, Srbija će do kraja januara 2014. otpočeti pristupne pregovore sa Briselom, a već je u martu 2012. dobila status kandidata za EU! Međutim, ne bih se kladio u vezi s prvim. Razni evroatlantski krugovi smatraju da ima još mnogo razloga za ucenjivanje Srbije, a odlaganje otpočinjanja pregovora za to je vrlo zgodno. Što se tiče anuliranja obećanja koje nam je dato sredinom ove godine, Brisel i Vašington su odavno demonstrirali domete svog kreativnog licemerja. Njima nije problem da ne održe obećanje i još da nas cinično nabede da smo sami krivi zbog takvog razvoja događaja. Uostalom, i da pregovori otpočnu iz toga ne treba olako izvući zaključak da smo došli nadomak EU.
Turska se nalazila tamo gde Beograd želi da dospe od daleke 2005. godine (tada je otpočela pristupne pregovore). I da li je Ankara makar na pragu EU kapije? Ni posle gotovo deset godina pregovaranja – nije! Štaviše, verovatnije je da nikada neće ući u uniju. Bar ne u Evropsku uniju, pa se zato Turska polako okreće intenzivnijoj saradnji sa onom drugom, evroazijskom (u povoju). Ankari je jasno da Brisel sa njom postupa neiskreno. Kao, nešto joj je obećao, a to nikada nije nameravao da joj da. Sve je, stiče se neodoljiv utisak, bilo u domenu (geo)političkog zamajavanja s ciljem da se kupi vreme.
Možda nije tako kada se radi o Srbiji, ali je zasigurno u pitanju nešto drugo: nama je namenjeno plaćanje svakog pređenog „kilometra“ ka EU bolnim ustupcima po državni integritet, koji, uz to, ne znači da će biti fokusirani samo na Kosovo i Metohiju. Sada nam se priča jedno, a ne znači da sutra od nas neće biti traženo i de jure priznanje kosovske kvazidržave, odnosno da nam Brisel odlučuje o nivou autonomije Vojvodine ili daljoj decentralizaciji Srbije, koja će podrazumevati stvaranje nekakve autonomne jedinice na prostoru Raške oblasti (Sandžaka) ili krajeva na jugu centralne Srbije sa albanskom većinom. Da sada ne pominjemo mogućnost da aktuelna kriza dovede do urušavanja EU ili bar njene takve transformacije da nade da nas, uz njenu pomoć, čeka ekonomski prosperitet, čak i formalno, ne postanu jalove.
Kako god bilo, sve rečeno ukazuje da je za Srbiju važno da već sada, na sistematski ali mek način (koji je kompatibilan sa sadašnjim EU kursom), radi u prilog iznalaženja potencijalno upotrebljive alternative za evropske integracije.
To je pitanje hladnog računa a ne bilo kakvog emotivnog evroskepticizma ili rusofilije. A Kremlj nam – svestan da je, osim na polju energetike, u ozbiljnom zakašnjenju na prostoru na kome se nalazimo – baš takvu opciju nudi. Od Srbije se ne očekuje da sada donosi bilo kakve političke odluke protiv EU a u prilog evroazijskih integracija, već da na ekspertskom nivou, doduše zvanično i u saradnji sa Rusima, samo počne da razmatra mogućnosti saradnje s njihovom zonom ekonomskih integracija, te da, bez skrivanja toga od javnosti, analizira korist koja za državu iz toga može da proizađe. Ništa više od toga se ne traži, a to je za nas više nego dobro. Bićemo bolje prilagođeni za neizvesnu budućnost ako iz nekog razloga propadne EU eksperiment, a – to treba da imaju u vidu i njegovi posvećeni zagovornici – i Brisel će mnogo manje mrcvariti Beograd ako bude svestan da on bezrezervno, mazohistički, ne stavlja sva jaja u jednu korpu!
Politički analitičar
Dragomir Anđelković
objavljeno: 27.11.2013.
.jpg)
