Izvor: Politika, 27.Jun.2012, 23:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropa kao domaći zadatak
Početni entuzijazam za ulazak Ukrajine u EU kao da je ponešto splasnuo
„Proširenje Evropske unije jeste – perspektiva. I mi smo za to da ta perspektiva bude jednaka i za Uniju i za Ukrajinu”, izjavio je protekle nedelje ukrajinski predsednik Viktor Janukovič. „Pauzu koja je u tom procesu (privremeno) nastala iskoristićemo kako bismo – izgradili Evropu u Ukrajini”, dodao je, ukazujući >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na neophodnost usvajanja standarda koji će prisajedinjenje evropskoj porodici učiniti kvalitetnijim i prirodnijim. „To nije puki ulazak u elitni klub, to je – domaći zadatak”, zaključio je Janukovič.
Ma koliko aktuelni evropski fudbalski šampionat dodatno privukao pažnju javnosti na nastojanja bivše sovjetske republike da se priključi zajednici evropskih zemalja (finalna utakmica biće održana 1. jula u Kijevu), početni entuzijazam u tom smislu kao da je ponešto splasnuo. Reklo bi se – na obe strane. Koliko su uzrok tome ukrajinske unutrašnje prilike, a koliko pritisci spolja, tumači svako po svome.
Vlast u Kijevu duboko je povređena demonstrativnim stavom jednog broja šefova evropskih država, obelodanjenim još pre početka fudbalskog nadmetanja, da neće prisustvovati velikom sportskom događaju zbog, kako je navedeno, „neslaganja sa načinom na koji ukrajinske vlasti postupaju sa bivšom premijerkom Julijom Timošenko”. Ona je trenutno utamničena zbog poslovnih i finansijskih malverzacija u koje je zagazila još pre no što je izabrana na čelo vlade, ali i potom.
Ma koliko se Evropljani u svojim stavovima pozivali na principijelnost, pomenuta odluka bila je, nesumnjivo, politička, i predstavljala je otvoreni pritisak na Kijev. Tako su je oni na čiju adresu je upućena i razumeli. Ali jednako su je razumeli i protivnici „ishitrenog braka sa Evropom”, oni koji strahuju da bi se u toj zajednici njihova zemlja našla u podređenoj ulozi. A Ukrajina, kao druga po veličini država na Starom kontinentu, osma po brojnosti stanovništva i sa izrazitim ekonomskim potencijalom, traži – više.
Mogućnost proširenja na Ukrajinu, što bi značilo i širenje vojnog uticaja, evropske birokrate nikako ne ostavlja ravnodušnim. U Briselu čak tvrde da uzroci trenutnog zastoja u ovom procesu nisu na njihovoj strani i da su spremni na svaki dalji korak u smislu približavanja stavova. Ali, kako tvrdi ambasador EU u Kijevu Žoze Manuel Pinto Teiseira, u samoj Ukrajini postoje jaki politički i poslovni krugovi koji se protive ulasku u Uniju. „Takvi sigurno ništa neće izgubiti ako pauza u pregovorima potraje”, zaključuje diplomata.
Teiseira je na umu imao nedavne signale pristigle upravo iz Janukovičeve Partije regiona. Kako je izjavio jedan njen visoko pozicionirani predstavnik, „iako će evrointegracije, bezuslovno, i dalje ostati spoljnopolitički prioritet Ukrajine, predlozi koji stižu i sa strane Rusije, posebno u svetlu poslednjih zbivanja, zaslužuju veoma pažljive analize. I, ko zna, možda nas vrate razmatranju integracionih projekata na postsovjetskom prostoru”. To, drugim rečima, znači i ozbiljno razmatranje projekta ruskog predsednika Vladimira Putina o stvaranju evroazijske unije, saveza država koje su zajedničku istoriju pisale u okvirima nekadašnjeg Sovjetskog Saveza.
Međutim, EU i Rusija nisu jedini igrači u ukrajinskoj utakmici. Naime, prema tvrdnjama pojedinih ruskih medija, ima naznaka da bi Janukovič rešenje za sudbinu zemlje mogao da potraži u – Vašingtonu. Američki pogled na sudbinu Timošenkove, procenjuje se, daleko je pragmatičniji od evropskog. Takav stav mogao bi da doprinese širem otvaranju ukrajinskih energetskih resursa investitorima iz SAD. Naravno, u zamenu za povoljne kredite Kijevu koje bi Amerikanci izdejstvovali kod međunarodnih finansijskih institucija.
Ali vratimo se Evropljanima. Njima, u poslednje vreme, ne ide baš najbolje. Priče o finansijskim mukama kroz koje prolaze pojedine zemlje Unije, pre svega one sa juga kontinenta, već mesecima su udarna tema medija. Sve sa pikanterijama o tome da li će neka od takvih, na kraju, morati da se oprosti od evrozone, što bi moglo da uzrokuje dublje urušavanje sistema zajedničke valute. To, definitivno, ne podiže moral u EU, i teško da je inspiriše da pod svoje okrilje primi i one koji u toj muci ne mogu direktno da joj pomognu.
Oklevanje da uđu u posao sa Ukrajinom, u EU su mogli da objasne na mnogo načina. Međutim, teško je oteti se utisku da uzrok zastoja na putu Ukrajine ka EU, kao i bojkota fudbalskog šampionata, nije gorka sudbina bivše premijerke, već nešto sasvim drugo, i mnogo dublje. Nešto što čak ni loptanje ne može da pomiri.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 28.06.2012.
Pogledaj vesti o: Rat u Ukrajini
