Izvor: Politika, 20.Jan.2014, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Erdoganov hibris
Kada turski premijer Redžep Tajip Erdogan danas, posle tri godine, doputuje u zvaničnu posetu Briselu, samo izbegavanje eksplozivnih izjava biće dovoljno dostignuće ove vizite. Gotovo su nikakve šanse za pomeranje Ankare iz predvorja EU u kojem godinama čami, a iz kodiranih poruka evropskih birokrata može se pročitati da su evroskeptici u njihovim redovima samo čekali još jedan gaf Erdoganove vlade pa da se založe za stopiranje pregovora. Premijer ga je na tacni servirao smenjujući >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << najviše državne tužioce, što je Evropa protumačila kao pritisak na sudstvo.
Silazna putanja Tajipa Erdogana nema preterane veze sa neuspehom njegove politike na krupnom planu. Njegovo je „pucanje” počelo lane u istanbulskom parku Gezi. Prekomerna upotreba sile nad demonstrantima, koji su želeli da zaštite park od prenamene u luksuzni tržni centar, školski je primer stare istine u politici da ono zbog čega političari uspevaju da se dokopaju vlasti sa sobom nosi i seme njihove propasti.
Pobeda na parlamentarnim izborima 2011, na kojima je njegova Partije pravde i razvoja osvojila 50 odsto glasova obezbedila je Erdoganu treći mandat, ali i nezadovoljstvo zbog osvajanja manje od očekivane dvotrećinske većine koja bi mu omogućila željenu promenu ustava. Analize turskog javnog mnjenja pokazuju da je Erdogan najjači među Turcima bliskim tradicionalnim islamskim vrednostima koji u njemu vide čoveka doraslog izazovu moderne neosmanlijske ekspanzije. Na krilima enormne podrške javnog mnjenja i visokog privrednog rasta, Erdogan se zaneo. Okupljanje ekološki osvešćenih građana koji su hteli da sačuvaju park (da iskoristimo analogiju sa našim životom i nazovemo ih svojevrsnom „drugom Turskom”) proizvelo je domino efekat.
Ovaj problem prepoznali su još antički Grci. Simptomi hibrisa, kako je nazvana ova boljka, su grandioznost, odsustvo samokritike i veze sa realnošću. Koga hibris zavede na kraju mu i dođe glave. Primenjujući silu nad šačicom građana Erdogan je nehotice isprovocirao kontraefekat.
Njegovi simpatizeri pravdaju „sultanovu”, kako ga nazivaju, osionost velikim uspesima. Istina je međutim da je i pored ekonomske ekspanzije koju je obezbedio Turskoj njegovu vladavinu uvek pratio jedan „podton” koji je nedvosmisleno ukazivao na vladavinu gvozdene pesnice. Pamti se kada je pozvao Turke da jedu grožđe umesto što piju vino.
Svojevremeno je najavio da će stogodišnjicu osnivanja Republike Turske (2023. godine) ova zemlja dočekati među 10 najrazvijenijih na svetu.
Pravo pitanje je: gde će on i njegova partija biti tada?
Dragan Vukotić
objavljeno: 21.01.2014.
Pogledaj vesti o: Evropska Unija
