Izvor: Politika, 07.Feb.2011, 00:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Emotivni status vlade
Srpska izvršna vlast našla se u raskoraku između zadatog ali neosnovanog optimizma, evropske fikcije, i krajnje sumornog raspoloženja polugladnih podanika
Prosvetari još kvare vladi ove idilične ledene dane. Tvrđi su nego što se mislilo, i ministar Obradović brani se od stvarnosti opštim mestima. Suviše dugo i suviše mnogo je praznih učionica.
Za to vreme, premijer je odneo oko deset kila odgovora na pitanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Evropske unije. Ima tamo i jedan populistički aneks, pod kreativnim naslovom „Narod se pita”. To je možda neophodna demokratska nijansa, koja se ipak raspliće na nivou folklornog stereotipa. Prvi ministar se lepo slikao u Briselu, bio je nasmejan i pun optimizma, što je inače preporučio i narodu.
U socijalnoj zasedi čekaju zdravstveni trudbenici i svi koji nisu zadovoljni. Zadovoljan nije niko. Policajci više ne čekaju, njihova dva neusaglašena sindikata već su pokrenula izvesnu bezbednosnu opstrukciju. Kad oni krenu, to znači da vlast štrajkuje protiv sebe same, ali ne zna se ko će obezbeđivati njihove proteste. I šta će se dogoditi ako u aprilu, na primer, krene spontana socijalna oluja?
Ekonomisti misle da to i nije izvesno, jer nema interesne homogenosti, ma šta to značilo. Znači da sindikati vode svoje zaposlene u proteste prateći granske interese. Kao da ta okolnost isključuje mogućnost sabiranja energije protesta, i moć političke zloupotrebe socijalnog bunta. Mada toga skoro i da nema bez političkog impulsa.
Tako se srpska izvršna vlast našla u raskoraku između zadatog no neosnovanog optimizma, evropske fikcije, i krajnje sumornog raspoloženja polugladnih podanika. Najsiromašnije opštine na jugu Srbije svoju razvojnu perspektivu traže u otvaranju još koje narodne kuhinje.
Profesor Miodrag Zec je više puta rekao ovom autoru kako će nas sve pojesti skupa država. Na neki način, svoje slutnje on ponavlja, koristeći ekonomske i elementarne životne parametre. Aktuelni oblik vlasti skoro da isključuje pojeftinjenje administracije, pre svega zbog partokratske podele interesnih sfera. Zbog toga neće biti rekonstrukcije vlade, koja prosto čezne za svežom ministarskom strukturom.
Ministar Ljajić je ove zime postao narodna majka. Ide od grada do grada, i sluša strašne ljudske priče o siromaštvu, bedi i patnjama. O gladi, hladnoći, bezdušnosti i jezivoj ravnodušnosti koja pokriva lagano umiranje naroda. Šta čovek da radi, nego da kaže ubogim ljudima: „Mogu samo da vas saslušam, da saosećam sa vama, ali ne mogu da vam pomognem!” Nije mnogo, ali je najviše, više nego što je bilo ko učinio. Od početka mandata Rasim je bio na najstrašnijim mestima, od Kuline do Medveđe, izlazeći sa tih teških mitinga suznih očiju.
Naravno da je teško zemlji gde ministar ne može ništa drugo a mora da zaplače, ali na drugoj strani neosetljivost je zastrašujuće emotivno stanje vlasti. Ugledni profesor tvrdi da država više nema mere u oglobljivanju građana, i da je „taksena politika” široko polje birokratske bezdušnosti. Sudske takse su podivljale, ljudi koji su nešto nasledili od roditelja, ne smeju na ostavinsku raspravu. „Sudski harač je najbolnija uspomena na očevinu!”, kaže jedan bivši, neizabrani sudija, koji je uveren da je i ovde reč o samovolji i birokratskoj nezajažljivosti samoizabrane sudske elite.
Politička teorija (a i praksa) kazuje da nema skupe državne administracije koja će sebe pojeftiniti, jer taj mazohizam ne bi bio u skladu sa njenom prirodom. Parlamentarna kontrola srpske izvršne vlasti svedena je na jednomesečno propitivanje pojedinih ministara.
To je mogućnost da svaki deputat javno pita šta mu se prohte, a da je to prethodno aminovano u vrhu stranke. Ministar odgovara šta želi, uz isti uslov, i mogući blagoslov vlade. I naravno, koristeći pogodnost za raskošni marketinški nastup i samohvalu svog kabineta.
Šta je onda sa javnim kritikama predsednika Tadića, koje se ciklično ponavljaju, da pojedini ministri ne valjaju, i da oni znaju „da na njih mislim”. Koliko smo videli, svi su uvereni da šef države ne misli na njih, a na koga zaista misli ne znamo.
Kako stvari stoje, svi čekaju izbornu 2012. godinu. Malo je onih koji veruju da će Tomislav Nikolić izazvati biračko telo da pre vremena istrči na birališta. Ali, politika je ponekad i veština nemogućeg, pod uslovom da se promene ne traže u proleću socijalnog nezadovoljstva i na njegovim krilima. Uostalom, znamo se već. Nikolić beše jednom potpredsednik savezne vlade, Vučić ministar informisanja u republičkoj.
Hoće li se istorija ipak nekako ponoviti? Ma šta se dogodilo, Srbiji su potrebni novi, nepotrošeni ljudi, liderske glave koje će najpre ukinuti bedu u državi, ostvariti privredni polet i učiniti politiku zanatom bez privilegija.
Ne znam tačno, ali voleo bih da je to verzija optimizma o kojoj je govorio Boris Tadić.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 07.02.2011
