Izvor: Politika, 09.Jun.2010, 00:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
EVROPSKI LAVOVI?
I dobro, kako odavde? Predlažem sledeći plan: ekonomska, a ne politička integracija u EU
Pre nešto više od godinu dana (kraj aprila 2009. godine) napisao sam na ovom mestu da smatram da većina zemalja članica EU ne želi Srbiju u sopstvenom klubu i da izuzetak možda čine nama (geografski) bliske zemlje. Smatrao sam da je osnovni razlog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za to umor od proširenja EU, otelotvoren u poljskom vodoinstalateru i krajnje problematičnim istočnobalkanskim akvizicijama iz 2007. godine. Da li se u tom pogledu nešto promenilo? Jeste, kako da ne, i to nagore!
I tu dolazimo do političkih posledica grčke dužničke krize. Evropa je sada zauzeta veoma ozbiljnim poslovima koji se zovu dovođenje kuće u red. Kratkoročni zadatak je kontrola grčkog državnog duga, njegovog servisiranja i, po svemu sudeći, pripremanje za vreme „restrukturisanja” tog duga (eufemizam za bankrot).Na duži rok, projekat evrozone treba da se sačuva i da se zarad ove monetarne unije zavede malo više fiskalnog reda među državama članicama. Na sve to, poreski obveznici najbogatijih zemalja EU zabrinuti su za svoje buduće neto prihode, imajući u vidu da pored Grčke postoje i Španija, Portugal, Italija itd. A to znači i da je politički kapital mediteranskih zemalja opao i da njihove inicijative koje idu u prilog našem članstvu u EU nemaju više onakve efekte kakve su imale pre nego što se grčka kriza pokazala u svoj svojoj raskoši. Štaviše, za Mediteran, a naročito Balkan, evropska politička elita sada, s pravom ili ne, sasvim svejedno, vezuje budžetske deficite, štelovane fiskalne statistike, problematična zaduživanja i slične stvari – oni smatraju da su oni mravi, a svi mi isključivo cvrčci. Članstvo zapadnobalkanskih zemalja u EU (osim Hrvatske, koja je uhvatila poslednji voz) više nije tako lako politički prodati, što evropskoj eliti, što biračima.
Sve navedeno, a pogotovu gubljenje političkog kapitala nama naklonjenih zemalja, moglo se jasno videti na sastanku u Sarajevu, održanom 2. juna. Španska inicijativa završila se „kao pozorište”, kako je ocenio Milorad Dodik. Mislim da ne samo da je u pitanju pozorište nego je to bila drugorazredna repriza. Sedam godina posle solunskog sastanka, EU nije ponudila ništa novo. Ponavljanje do besvesti da je „EU potvrdila svoju nedvosmislenu posvećenost evropskoj perspektivi država zapadnog Balkana”, kako je to formulisao britanski ambasador u Beogradu, znači da EU nema ništa (novo) da kaže. Odlično, bar da znamo na čemu smo!
Dakle, ne samo da se ništa nije promenilo nego su šanse za naše skoro članstvo u EU daleko manje nego što su bile pre godinu dana, a tada su bile veoma male. Ukoliko to nekom u Srbiji nije jasno, dobro što bar postaje jasno zvaničnicima EU i država članica. Oni sada jako dobro znaju da njihova omiljena tehnika uticaja na određenu zemlju i uslovljavanja određenih političkih poteza upravo (uslovnim) obećavanjem članstva (to oni zovu soft power) više ne funkcioniše budući da je izvesno da od političkih EU integracija nema ništa, pa oni kao ozbiljni ljudi ne mogu da obećavaju nešto što ne postoji. A ni ona druga strane im neće verovati. Kako sada „uvezati” Srbiju? Naročito kada raste nervoza, budući da se približava dan kada će Međunarodni sud pravde objaviti svoje mišljenje (zli jezici kažu već 22. jula), a srpski zvaničnici sve više i sve glasnije pričaju o statusnim pregovorima oko budućnosti Kosova i Metohije? Insistiranje da „Kosovo i evropske integracije više nisu odvojeni koloseci” (isti britanski zvaničnik) tu više ne pomaže iz jednostavnog razloga: evropske integracije su slepi kolosek.
I dobro, kako odavde? Predlažem sledeći plan: ekonomska, a ne politička integraciju u EU: (1) formiranje carinske unije (umesto sadašnje zone slobodne trgovine), koja podrazumeva potpuno slobodan protok robe; (2) uklanjanje svih prepreka protoku ljudi, što znači ulazak u šengensku zonu; (3) puna harmonizacija domaćeg zakonodavstva sa briselskim, ne samo na papiru, kako bi se svim investitorima stvorili uslovi koje onu umeju da prepoznaju. Ukratko, sui generis model integracije u EU. Kada je već, kako oni kažu, Kosovo i Metohija slučaj sui generis, neka onda i srpska integracija u EU bude to isto.
Cinici kažu: pa to ćemo i tako dobiti kada bude propala naša politička evropska integracija. To je verovatno tačno, ali potpuno je drugačija pozicija zemlje koja pokušava da se aktivno postavi u promenjenim okolnostima, koja ima hrabrosti da odbaci prevaziđenu politiku, koja demonstrira da ima jasnu viziju, da zna šta hoće, koja je rešena da to uradi. I da bude glasna kada je to potrebno. Tada počinju da je poštuju i protivnici.
predsednik CLDS-a, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Boris Begović
[objavljeno: 09.06.2010.]
