Izvor: RTS, 30.Nov.2014, 08:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
EU, povratak u budućnost
Često se u medijima može pročitati kako je EU najsavršeniji od svih nesavršenih oblika političkih integracija, jednako onako kao što je parlamentarna demokratija najbolja od svih nesavršenih formi političke vladavine, ili kapitalizam sa socijalnim licem najbolji od svih nesavršenih ekonomskih sistema.
Takve kvalifikacije polaze od predstave da u realnom svetu i nema ničeg drugog osim nesavršenog, te se svaka res publica, iliti javna stvar, u suštini svodi na gradaciju >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << nesavršenstva. Kako se na toj listi nesavršenog kotira EU ovih dana?
Globalna finansijska kriza 2008, preteći krah mediteranskih ekonomija, britanska opstrukcija zajedničkih institucija, u poslednje vreme i ekonomska kaznena ekspedicija na rusku privredu – sve su to elementi koji ovih dana podgrevaju javne debate o budućnosti evropskog projekta.
Austrijski dnevni list Di Prese, uz podršku austrijskog nacionalnog Ministarstva za spoljne poslove i evropske integracije, objavio je poseban dodatak na osam strana posvećen Evropskoj uniji – gde je, šta je i kuda plovi evropski brod.
Ministarstvo je "samo pružilo finansijsku podršku", dok su svi tekstovi specijalnog dodatka o EU "nastali u nezavisnom radu redakcije".
Ovi citati nisu navedeni zbog sumnje u nezavisnost novinarske profesije, oni su, naprotiv, tu da bi skrenuli pažnju na značaj izvora: U tim tekstovima Evropska unija, bez direktnog propagandnog ulepšavanja, otkriva kako realno vidi samu sebe sada i kroz nekoliko alternativnih scenarija u budućnosti.
Scenario 1: EU kao federacija
Evropska unija se kreće trasom razvoja ka nekoj vrsti labave federalne tvorevine. Mnogo toga govori u prilog pretpostavke da se od uvođenja zajedničke valute, Unija korak po korak približava federalnom obliku političke organizacije.
Istina, zajednički Ustav je za sada torpedovan, ali Uniji je jasno da se na dugi rok ne može imati jedinstvo valute, bez zajedničke finansijske i ekonomske politike, a da vam se Evrolend ne pretvari u Diznilend.
Zajednička valuta, ali bez jedinstvene kontrole nad nacionalnim ekonomijama i nije mogla da završi drugačije nego finansijskom i dužnikom krizom, smatraju zagovornici te teorije.
Pre dve godine Nemci su (ministar CDU – Šojble) tražili fiskalnu uniju i predlagali da se mesto evropskog komesara za evro podigne na nivo zajedničkog evropskog finansijskog ministra.
Ta ideja nije prošla, ali i bez toga, bez potresa i u tišini, Unija korak po korak preuzima kontrolu nad budžetskim grešnicima i apokrifnim vernicima rastućeg javnog duga. Takozvani sistem zakona "sixpack", na snazi od decembra 2011, razvio se kao svojevrsni alarm-sistem za rano otkrivanje nacionalnih manipulacija državnog budžeta.
Hteli mi to ili ne – a prema podacima Evrobarometra od prošlog proleća tek dve petine građana podržava takav razvoj – Unija se pretvara u federaciju.
Scenario 2: Sjedinjene Evropske Države
Pored federalnog, to je još jedan puzajući scenario mogućeg razvoja Evropske unije.
Argumenti unutar tog scenarija su: Amerika je mobilna u uslovima krize, zato što je država, a ne skup heterogenih grupa građana, koje već na prve znake teškoća beže u ekskluzivne, delom ekstravagantne nacionalne istorije.
Mnogi poznati evropski političari su povremeno zagovarali takav razvoj na evropskom kontinentu. Vinston Čerčil je odmah posle Drugog svetskog rata predlagao tako nešto, čitav niz proevropskih idealista je bio za državu Evropu; sredinom devedesetih godina je nemački kancelar Kol, na adrenalinu nemačkog ujedinjenja, davao takve izjave (od kojih se posle distancirao).
Nema sumnje da bi takav razvoj išao direktno protiv volje većine evropskih građana koji, kako se videlo iz prvog scenarija, imaju problema i da svare labavi federalni koncept.
Ali, možda nepopularnost te ideje neće na kraju ni odlučivati o njenoj realizaciji. Moguće da takav razvoj i ne bude planiran, već uzme vlastitu dinamiku, onu koja je stavljena u pogon kada se prešlo na zajedničku valutu i kad su unutrašnje granice postale irelevantne.
Bilo bi dovoljno da se Evropski savet (šefovi država i vlada nacionalnih članica zajedno sa resornim ministrima) proglasi Gornjim domom Evropskog parlamenta, pri čemu bi dosadašnji Evropski parlament skliznuo u ulogu Donjeg parlamentarnog doma. Takva ideja je pre nekoliko godina kursirala unutar grupe nacionalnih austrijskih parlamentaraca.
Dvodomni evropski palament gurnuo bi Evropsku komisiju u prvi plan, oslobodio ruke izvršnoj vlasti i na taj način postavio temlje tihe evolucije u "Sjedinjene Evropske Države".
Scenario 3: Evropa regiona
Ako se jedna ideja konsekventno razvija na nadnacionalnoj platformi, onda se ranije ili kasnije dođe do logičnog pitanja – a čemu onda još uopšte služe nacionalne države, ono što se u političkoj teoriji zove koncept "nation state"?
Vizija "Evropske republike" našla je izraz u istoimenom političkom manifestu iz maja prošle godine, iza kojeg stoje austrijski književnik Robert Menase i nemački politikolog Ulrike Gerot.
Koncept "Evropske republike" je vrlo popularan kod dobrog dela socijaldemokratskih i konzervativnih evropskih parlamentaraca (ali samo u "Donjem domu"!), kao i među regionalnim političarima.
Logika je jasna – u takvoj Evropi, Katalonija se ne bi otcepljivala od Španije, zato što bi de fakto već bila "otcepljena", iako bi de jure bila deo matice. Srbija kroz svoje veze s Republikom Srpskom ili Kosovom na neki način već živi u tom scenariju evropskih regiona u kome ništa nije fiksno, već se uvek iznova dogovara i reguliše na liniji ekonomskih i kulturnih interesa.
Argumenti u korist takvog scenarija na evropskom nivou ne zvuče loše: EU se već neko vreme bavi problemima sa kojima se ne bi uspešno nosila ni jedna nacionalna država u ova globalna vremena. Klima, valuta, energija, razvoj – sve su to problemi koji zahtevaju nadnacionalnu ručicu.
Amerika više nikome ne može biti primer, ona je stari evropski projekat, zamišljen i ostvaren od evropskih imigranata – sada raditi još jedan takav u Evropi, dvesta godina posle, nema nikakvog smisla, smatraju Menase i Gerotova.
U njihovom manifestu, koji je pisan u svečanom tonu Marksovog Komunističkog manifesta ili Betovenove Ode radosti, predviđa se podela nadležnosti između Brisela i regiona EU, pri čemu se nacionalne vlade premošćavaju kao deo provodnika pod kratkim spojem.
Takav razvoj nije federacija, ni labava ni bilo kakva druga, već republika: Federacija stavlja naglasak na ideju državotvornosti, republika na izvorne predstave starogrčke demokratije polisa, ili rimske ideje "javnih poslova", res publica.
Scenario 4: Razgradnja zajedničke evropske kuće
Četvrta mogućnost polazi od toga da niti jedan od prethodnih scenarija nije u budućnosti relevantan, da je evropska ideja naletela na santu leda i sad tone s dostojanstvom Titanika.
Takve apokaliptične verzije posebno dobijaju zamah – po principu inata – kroz izjave briselskih političara i evropskih parlamentaraca "da EU nema alternativu".
Istorija je, kao što je opšte poznato, puna propalih utopija koje nisu imale alternativu – u konkretnom slučaju alternativa bi bila pustiti da sve do sada postignuto, od evra, preko Šengena do Lisabona propadne.
Ko zagovara takvo rešenje? Najpre evropski desničari, koje, kako se ovih dana može pročitati u medijima nemačkog govornog područja, "finansira Moskva", ljuta zbog sankcija – Moskva pomaže francuski Nacionalni front, ili Alternativu za Nemačku u kojoj sede univerzitetski profesori ekonomije koji su ljuti na evro.
Drugo, podrška takvom scenariju dolazi i iz krila one političke i društvene teorije koja vuče korene iz pesimističkog koncepta Frankfurtske škole, odnosno zapadnog marksizma Adornovog tipa, koji polazi od toga da u svakoj politici i kulturi leži klica otuđenja pojedinca.
Ali nije čak ni problem u tome koje su to snage koje "rasturaju Evropu", kad se kao njen najveći neprijatelj može pokazati aktuelna dinamika razvoja: Ekonomski rat s Rusijom; politički islam u Evropi i njegove bliske veze s terorizmom, što u perspektivi ugrožava propusne granice; ili na primer ono što je književnik Slobodan Selenić nazivao "političarenjem" (tipa: "rezolucija" protiv Šešelja) a ne vođenjem politike.
Scenario 5: Evropa Severa i Juga
Takav rasplet se ne spominje kao poseban scenario evropske budućnosti, ali se može izvući iz konteksta.
Slabim ekonomijama (poznatim iz ironičnog akronima PIGS – Portugalija, Italija, Grčka, Španija) "moglo bi se dopustiti da napuste evrozonu", čime bi se formirali "severni evro" i "južni evro" različite vrednosti.
Moglo bi, ali ne bi bilo pametno i ne bi donelo mnogo, argumentuje se u više tekstova specijalnog dodatka o EU u austrijskom dnevnom listu Di Prese. Kad bi "Jug" ispao iz valutnog sistema "Severa", onda bi "Sever" ostao da sedi na stotinama milijardi otvorenih potraživanja, bez šanse da povrati novac i tržišta.
Ono što je jasno je da scenariji 4 i 5 ni u jednom obliku ne bi išli bez teških ekonomskih, finansijskih i društvenih potresa, ostavljajući evropske kulture u rasulu, haosu, potencijalno siromaštvu.
Iz preovlađujućeg tona svih tekstova dodatka o EU, jasno je da bi samoj Uniji najviše odgovarao scenario 3, onaj sa humanistički zaraznom dozom pozitivne utopije.
Pogledaj vesti o: Evropska Unija
