Izvor: B92, 27.Sep.2010, 03:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li biste se prepustili stažisti?
Svakog dana stotine sveže diplomiranih lekara donosi odluke koje za pacijenta znače razliku između života i smrti. I sami su često uplašeni i nesigurni koliko i osoba koju leče. Sada pravila Evropske unije nalažu da se njihovo radno vreme smanji i time dovede u rizik sticanje preko potrebnog iskustva u radu sa starijim kolegama.
Foto: Suat Eman / FreeDigitalPhotos.net
Tokom noćnih smena oni >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << se brinu o celim odeljenjima. Mnogi prestanu da gaje bilo kakve iluzije o svom pozivu i odustanu i pre kraja dvogodišnje obuke.
Međutim, pacijenti su ti koji mogu da ih nateraju da promene mišljenje.
Jedna mlada lekarka odlučila je da podeli svoj dnevnik sa javnošću. Iz očiglednih razloga, ona je želela da ostane anonimna.
Moj prvi dan na radnom mestu
Nakon kratkog sastanka sa predstavnicima zdravstvene i bezbednosne ekipe, gde nam je objašnjena upotreba protivpožarnih aparata, dobila sam zadatak da pratim stanje 30 pacijenata i četiri medicinske sestre. Biću u popodnevnoj smeni.
Imam 25 godina i još ne znam ni da kuvam kako treba, a treba da brinem o 30 života. To je zastrašujuće!
Samo dvadeset sekundi od mog preuzimanja smene, sestre su me u panici pozvale.
Uznemireni glas s druge strane telefonske linije mi kaže: "Imamo pacijentkinju sa tumorom mozga i mislimo da je dobila sepsu. Koji antibiotik da joj uključimo?”
Ne mogu da izgovorim rečenicu. Ne samo da je pacijentkinja u jednom od najopasnijih stanja koja mogu da se dese čoveku, nego je i životno ugrožena. Ja nemam pojma koji lek da joj propišem. "Zar ne biste mogli da pitate nekog starijeg”, procvilila sam na kraju. Nema nikog drugog. Odlazim do odeljenja i upoznajem se sa ženom.
Ne mogu da im kažem da nemam predstavu o tome šta treba da radim. Pacijentkinja je već na vrlo složenom režimu terapije i ako propišem još nešto, mogu čak pogoršati situaciju.
Zato odlučujem da ne uradim ništa. Žena ne izgleda toliko bolesno i trebalo bi da se provuče dok neko stariji ne dođe. Kasnije otkrivam, na ogromno olakšanje, da znatno iskusniji doktor takođe nije propisao nikakav antibiotik.
Međutim, to ne umanjuje moju ljutnju na mene samu, jer ja nisam znala šta da radim. Šta da se stanje pacijentkinje naglo pogoršalo i da je umrla? Ne usuđujem se ni da pomislim.
Već sam čula da su noćne smene užasne. Pre nego što sam došla, mladi doktori radili su više dnevnih smena i bili u pripravnosti tokom noći u obližnjem bolničkom smeštaju, ako se stanje njihovih pacijenata pogorša.
Međutim, zbog novih pravila Evropske unije nikom nije dozvoljeno da radi više od 48 sato nedeljno, svi rade u smenama , bilo danju, bilo noću. Rezultat: Jedan ili dva mlada lekara rade noću i specijalizaciju završe tako što brinu o 100 do 400 pacijenata bez ičije pomoći. A pošto moramo da radimo i danju i noću, broj dnevnih smena drastično pada. To znači da nećemo imati priliku da tako često radimo sa iskusnijim kolegama.
Nemojte se razboleti u toku noći
Posle jednog meseca na radnom mestu ruke mi se neprekidno tresu. Vreme: tri ujutru. Dobila sam čoveka koji je preživeo infarkt miokarda.
Izvukla sam mentora iz kreveta u pola noći kako bih spasila život pacijentu koji se bori sa srčanim udarom. Pomislićete da je to sasvim normalna stvar, pošto mu je to i posao. Ali postoji više vrsta srčanog udara i od ključne važnosti je da doktor može da prepozna razliku među njima. Kada imate pred sobom slučaj infarkta miokarda, ako uspete da pronađete blokadu u areriji koja uzrokuje napad, i otvorite je stentom (veštačka cev koja služi da drži arteriju otvorenom) ima mnogo manje šanse da pacijent umre ili pretrpi ozbiljne posledice.
Neotkrivanje tromba jedna je od najgorih stvari koja se lekaru može desiti. Stent tehniku može pravilno izvesti samo uz pomoć kardiologa u specijalizovanoj laboratoriji.
Noću ovo znači otvaranje laboratorije i pozivanje osoblja da dođu od kuće. Zato može biti vrlo loše ako dijagnostikujete infarkt miokarda, a ispostavi se da niste u pravu. Moj prijatelj bio je dežurni u noći kada su sve sestre sa kardiološkog odeljenja rekle da skener definitivno pokazuje infarkt miokarda, a nisu bile u pravu. Njegov mentor je bio besan.
Ja sam imala sreće, jer je moj prvi slučaj ove vrste srčanog udara bio pravilno dijagnostikovan. Ali to vodi na jednu sasvim drugačiju pomisao: noći i vikend nisu dobro vreme da se nađete u bolnici, pošto se tada tamo nalazi samo nestručno osoblje.
Naravno, oni će učiniti sve da vas održe u životu, ali ako niste u "samrtnom ropcu”, bolje sačekajte njihove kolege iz dnevne smene.
To nije scenario u kom bi poželela da učestvuje neko iz moje porodice.
Spasila sam nekome život
Moj prvi dramatični dan u kom se odlučivalo o životu i smrti.
Gospodin u šezdesetim godinama primljen je povraćajući na litre krvi. Krvi je bilo svuda, pritisak mu je bio opasno nizak i naizmenično je gubio svest i dolazio sebi.
Mogao je umreti svakog trenutka i znala sam da moram brzo reagovati. Dala sam mu infuziju i zakazala slanje krvi na analizu.
Njegove žena i ćerka (koja je mojih godina) bile su histerične i neprekidno su me pitale hoće li umreti. Očajnički sam se trudila da ga stabilizujem i nisam želela da im kažem da šanse nisu baš najbolje.
Svakog trenutka sam pokušavala da ohrabrim čoveka da izdrži - bilo bi užasno da okonča ovako, u lokvi krvi i na očigled svojih najmilijih.
Na beskonačno olakšanje, moj mentor je stigao odmah pošto sam počela da istražujem uzrok krvarenja. Pacijent je sada bio u sigurnim rukama i imala sam dovoljno vremena da sednem sa njegovom ženom i ćerkom i objasnim im o čemu se radi. Bile su toliko zahvalne.
Stariji kolega mi je jednom rekao da je jedna od najboljih stvari u toku specijalizacije, to što imate vremena da porazgovarate sa porodicom pacijenta. Što je najbolje od svega, kasnije mi je rečeno da su moji postupci verovatno spasili život tom čoveku.
Preživeo je hitnu operaciju i otišao kući sa ženom i ćerkom kasnije te noći. To je bio moj prvi dobar dan na poslu.
Sada sam druga godina na specijalizaciji, što znači da sam zadužena u noćnim smenama i posao je stresniji nego ikada, jer sada odlučujem o tome kome treba hospitalizacija, a kome ne.
Ovo znači da pored toga što moram da vodim računa o svojim ozbiljno bolesnim pacijentima, moram da se nosim sa novim slučajevima, koji tek treba da budu primljeni.
Pacijentu je za ovo jutro zakazana ozbiljna operacija i prošle noći trebala mu je injekcija da zaustavi zgrušavanje krvi. Taj lek mu se morao dati u određeno vreme, kako bi bili sigurni da je delovao.
Da sam diplomirala pre samo nekoliko godina, ja bih provela celu noć uz njega i sve radila sama. Ali prema novim pravilima Evropske unije, moram da odem kući dva i po sata pre nego što pacijent dobije injekciju. Zato sam zamolila medicinsku sestru da se ona pobrine o tome.
Iako to nije bio kraj njene smene, ona je odbila jer je uskoro trebalo da pođe kući. Molila sam je da pita drugu sestru da to uradi, a ona me je gotovo izignorisala.
Kada sam stigla na posao, saznala sam da posao nije obavljen. Besna sam! Uhvatim sestru kako pokušava čoveku da da injekciju. Ne verujem šta vidim! Ako je dobije samo nekoliko sati pre operacije, iskrvariće na smrt na operacionom stolu. Uspevam da joj otmem iglu.
Ona je kriva što je operacija morala da bude odložena, ali mentor urla na mene i nema smisla objašnjavati mu.
Ne krivite stažiste što odustaju
Posle skoro dve godine, polako postajem opuštenija. Pretpostavljam da je to iskustvo. Mogu reći da čak uživam u svom poslu.
Ipak mnogim mojim prijateljima tako loše ide, da odluče da odu u inostranstvo ili potpuno napuste medicinu.
Oni koji su delimično frustrirani su hirurzi. Oni mrze ograničenje od 48 sati nedeljno, jer im zbog toga sada treba tri godine da završe specijalizaciju (ranije im je bilo potrebno dve ) i plaše se da neće steći tako kvalitetnu obuku.
Mnogo njih razmatra odlazak u Novi Zeland, Australiju ili Južnoafričku Republiku, gde ne postoje striktna pravila o radnom vremenu. To znači da mogu mnogo brže da napreduju, a neki to već i čine. Ali za sada, nameravam da izdržim i sres i sve ostalo. Prošla sam kroz period koji je verovatno najgori deo moje karijere, stekla iskustvo i sada stvari konačno mogu da krenu nabolje.
