Izvor: Politika, 17.Mar.2012, 00:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Braća po EU liniji
Cinik bi rekao, šta ste uopšte izlazili iz Jugoslavije, kada sada svi zajednički, kao mala deca, tako zadovoljno pozirate?
Iz odeljenja za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane Srbije poslali su mi dve fotografije, od kojih je jednu „Politika” već objavila, a na kojoj je moj prijatelj, brigadni general Nebojša Đukanović, između oficira iz Albanije, Norveške i Turske. Naime, dve nedelje nakon dobijanja statusa kandidata za ulazak u EU, Srbija je i zvanično >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << učestvovala na zasedanju Vojnog komiteta EU. Na drugoj je fotografiji general Đukanović sa još jednim našim oficirom, s oficirom iz Crne Gore i, koliko se može videti po uniformi, s oficirom iz Makedonije. Svi srećno i zadovoljno poziraju na tom sastanku Vojnog komiteta EU. Grupni portret kandidata za ulazak u EU, bivša braća na okupu. Cinik bi rekao, šta ste uopšte izlazili iz Jugoslavije, kada sada svi zajednički, kao mala deca, tako zadovoljno pozirate? Kome dokazujete tu novu bratsku ljubav? Briselu?
Umesto Beograda, sada imate Brisel, a geografski gledano mnogo je dalje svako malo ići po mišljenje do glavnog grada Belgije. Za početak, svaka od država kandidata za ulazak u EU moraće da otvori bar dva leta dnevno za Brisel, da li domaće avio-kompanije, ili strane, svejedno. Da li će linija biti isplativa, ili neće, opet svejedno. Brisel je sada za bivše Jugoslovene ono što je nekada bio Beograd. Ali u Briselu nema Dedinja, nema majci republičkih vila i viletina, nema republičkih sala po saveznim ustanovama, nema lake sinekure za izabrane tatine sinove i kćerkice, nema krkanluka bez računa, svaki evro ima da se pravda.
No dobro gospodo, tražili ste, sada imate. Zapravo, možda je sve to i dobro, da se shvati ono „imao, pa nemao”. Mene, ipak, više interesuje kako će se moj prijatelj general Đuka, koji je izvrstan pilot i koji me je pre nekoliko godina vozio u migu-29, dakle kako će se on snaći u tom vojnom komitetu EU. I šta je danas EU na vojnom planu?
Svetski vojni poredak je u prelaznoj fazi, pretežno vojno definisani unilateralizam kojim dominira jedna supersila biva zamenjivan multilateralizmom: nove vojne sile kao što su Kina, Indija, Izrael, Pakistan i Iran stupaju na scenu. U tom kontekstu, da bi Evropa mogla da igra samostalnu vojnu ulogu mora da prestane da se posmatra samo u ogledalu Amerike, mora da donese tri važne odluke. Kao prvo, evropska diplomatska strategija mora da bude vojna sila bez imperijalnih ambicija. To traži jasnu promenu u odnosu sa NATO-om, jer rat u Iraku je podelio Evropu, mogući rat protiv Irana krije isti rizik.
Kao drugo, evropska vojna strategija mora jasno da se distancira od američkog koncepta uništavanja, potrebno je insistirati na strategiji neutralisanja sukoba. Posle nekih nedavnih ratova evropske zemlje finansirale su obnovu infrastrukture koju su prethodno razorile američke rakete, što kod „oslobođenih” naroda nije kupilo i njihove duše i srca. I kao treće, Evropa mora da ima sopstveni sistem analize i procenjivanja i da bude nezavisna od američkih obaveštajnih informacija. Laži sa kojima se ušlo u rat protiv Iraka dovoljna su pouka. Od dve hiljade ciljeva koje je NATO gađao u Srbiji 1999. godine, 1999 ciljeva je odabrano putem američkih obaveštajnih satelita i izvora.
Zajednička evropska odbrana zavisi od Evropljana. Oni koji se zalažu za nju nemaju dovoljno sredstava, a oni koji imaju novac zapravo je i ne žele. Jer Evropa ima veliku nerešenu krizu suvereniteta, EU nije ozakonjena demokratija. Njeni izabrani predstavnici ne kontrolišu ni Savet ministara, a ni druge zvaničnike. S druge strane, vojska EU sluša spoljnu politiku 27 država članica, svaki vojnik sluša često kontradiktorna naređenja 27 generala. Kojim novcem platiti te vojnike, funtama, evrom, ili dolarima?
Evropski identitet i suverenitet su zbrkani i nedefinisani, a takvo stanje odražavaju i evropske vojne snage. One su u ovom trenutku iscrpljene od smanjivanja vojnih budžeta i redukcije broja vojnika. Vojna oprema evropskih armija je prilično zastarela u poređenju sa američkom. I evropski vojni kadrovi stare, obučava se relativno mali broj pilota, marinaca i vojnika. Planovi su kratkog daha i na kraju i kratkog veka. Ako Evropljani žele da budu ravnopravan vojni partner sa SAD i da vode samostalnu politiku bezbednosti, ili makar da budu ravnopravan partner unutar NATO-a, moraju biti sposobni za moderno ratovanje i moraju da pokažu spremnost da deluju. Evropski strateški domet mora da se poveća, evropski vojni budžet mora da se poveća. Za sada, ni jedno ni drugo nije na vidiku. Istorija je pokazala da NATO neće voditi evropsku politiku bezbednosti u tom smislu da sledi opšte evropske interese. NATO će uvek voditi transatlantsku politiku, što nije automatski upereno protiv interesa Evrope, ali, ipak, nije ni isto što i uvažavanje sopstvenih interesa. Jer, preko NATO-a SAD kontrolišu Evropu.
Faktički, NATO je prepustio vodeću političku ulogu na Balkanu Evropskoj uniji, dok je za sebe odredio ulogu čuvara isključivo vojne stabilnosti u regionu. A da bi opstala, vojna komponenta EU ne može da ima samo konceptualnu ulogu, moraju nešto i da rade. Odnosno Briselu je potreban Balkan, koliko i Balkanu Brisel. Otuda i grupni portret bivše braće...
Miroslav Lazanski
objavljeno: 17.03.2012
Pogledaj vesti o: Evropska Unija
