Izvor: Vostok.rs, 07.Jan.2024, 23:41
Boris Nad: Srpsko-ruski odnosi jačaju, uprkos galami sa Zapada - Bratstvo
Još malo pa će se navršiti pune dve godine koliko Srbija trpi pritiske od strane Zapada da uvede sankcije Rusiji. Do sada smo odolevali tom pritisku prilično uspešno. Jedna smo od retkih država starog kontinenta koja se po tom pitanju nije usaglasila sa politikom EU. Da li je po Vašem mišljenju došlo vreme da se redefinišu odnosi Srbije sa EU? I da li je Srbiji uopšte mesto na Zapadu?
Naravno: Srbiji nije mesto na Zapadu. O tome, između ostalog, svedoče događaji od 90-ih do danas, zaključno sa pokušajem otimanja južne srpske pokrajine. Poput Rusije, Srbija je, uprkos željama zapadnjaka i u samoj Srbiji, integralni deo istočno-slovenske, pravoslavne civilizacije, koji, a to je važno napomenuti, prihvata razlike. Srbija je jedina bivša jugoslovenska republika u kojoj nije bilo etničkog čišćenja, na osnovu koga su stvarane nove „nacije“.
Grubo rečeno, srpske elite su, u prošlom i pretprošlom veku, gledale na Zapad i slepo kopirale zapadne modele, koje su smatrale čudotvornim. Međutim, narod je bio i ostao rusofilski. Društveni „model“ nije moguće nasilno uvesti u neku zemlju. Odnosno, moguće je, ali putem diktature, kao što je to pokušao pokojni premijer Zoran Đinđić.
Srbija će, očigledno, nastaviti da trpi teške pritiske Zapada. Jedan od poslednjih primera je pokušaj da se u Beogradu priredi „evromajdan“, koji je već „usrećio“ Ukrajinu. Kada su, 2014. godine, pitali učesnike kijevskog majdana šta zaista žele, jedna mlada Ukrajinka je dala iskren odgovor, koji, potresno, svedoči o njihovom, ne samo intelektualnom nivou: „Ja želim čipkaste gaćice“.
Što se tiče „puta Srbije u EU“, on već godinama tapka u mestu: „priznajte Kosovo, (navodno) ćete dobiti članstvo“. To je štap, ali bez šargarepe: koga danas može da interesuje članstvo u takvoj Evropskoj uniji, koja se pretvara u „klupko bodljikave žice“, spremajući se za predstojeći rat sa Rusijom?
Srbiji i njenom predsedniku služi na čast što nije prihvatila ucene sa Zapada: da se „usaglasi sa jedinstvenom politikom Evropske unije“ i proglasi sankcije prema Rusiji.
Tim pre što se oko toga danas ujedinila „čitava Evropa“. Kao i mnogo puta u svojoj istoriji. Ali, bez uspeha.
Šta mislite o srpsko-ruskim odnosima danas?
Godine 1876, ruski kompozitor Čajkovski napisao je danas slabo poznat (pogotovu u Srbiji) „Srpsko-ruski marš“. Uz tu kompoziciju, marširali su ruski dobrovoljci, koji su odlazili i ginuli za Srbiju.
Ne znam kakvu istoriju su učile pristalice Zapada u Srbiji. Od Jedrenskog mira iz 1829, sklopljenog između Rusije i Turskog carstva, kojim je Srbiji najzad priznata autonomija, i to u granicama Karađorđeve Srbije, sve do oslobođenja Beograda 1945, taj odnos pokazuje kontinuitet. Naravno, uz neke padove: jedan od njih je Titovo „odlučno ne“ Staljinu. I u Rusiji su povremeno na vlast dolazili zapadnjaci. Tada je Rusija vukla poteze koji su škodili ne samo Srbiji, već i Rusiji. Tadašnji ruski ministar inostranih poslova Andrej Kozirjev, koji je naložio da Rusija 1991. glasa za sankcije Jugoslaviji, danas živi u Majamiju, na Floridi. Predsednik Putin ga je jednom opisao kao čoveka koji, doduše, ima glavu, ali nema ništa u njoj. Kozirjev je, kao ministar spoljnih poslova jedne velike sile, tvrdio da Rusiji nije potrebna spoljna politika i da ona nema nikakve posebne nacionalne interese; dovoljni su mu bili i oni američki.
Rusko-srpski odnosi danas jačaju, uprkos galami sa Zapada i žalosnoj manjini u samoj Srbiji. Jedini cilj sadašnjih protesta je uvođenje sankcija Rusiji.
Jasno je da Kosovo danas nije priznato kao država zahvaljujući snažnoj podršci Rusije i Kine u Savetu bezbednosti. Ali, priznavanje sadašnjeg Kosova kao države, predstavljalo bi samoubistvo za samu Srbiju.
Da li prosperitetnu budućnost Srbije možda vidite u BRIKS-u? Šta bi po Vašem mišljenju Srbija dobila članstvom u toj organizaciji?
BRIKS je, od 1. januara ove godine, dobio pet novih članica: Egipat, Etiopiju, Iran, Saudijsku Arabiju i Ujedinjene Arapske Emirate.
I ovo nam pokazuje da se svet nezadrživo menja i da su uzaludni svi pokušaji Zapada (čitaj: SAD) da se istorija zaustavi. Jedan od važnih ciljeva BRIKS-a je dedolarizacija; zapravo, dolar se, za neke presporo, već gasi, a to će se narednih godina samo ubrzavati.
Novi predlog Rusije je da se oko BRIKS-a formiraju nove Ujedinjene nacije, pošto su ove prethodne očigledno propale, u mreži zapadne (američke) korupcije.
BRIKS će, bez sumnje, ojačati ekonomije članica i učiniti ih imunim na američke sankcije. Sa druge strane, imaće i velike posledice po američku ekonomiju.
Sa opadanjem upotrebe dolara, rašće i spoljni dug SAD i inflacija. Štampanje dolara je već potpuno van kontrole. Šta će se desiti sa tom enormnom dolarskom masom? Vratiće se u Ameriku i podstaći inflaciju, koju FED i sada obuzdava sa velikom mukom.
Pošto nisu uspele da „sankcijama iz pakla“ unište Rusiju, a ni oštete Kinu, SAD su se okrenule svojim „evropskim saveznicima“, Evropskoj uniji, koju čerupaju do gole kože. U toku je „zelena“ deindustrijalizacija Nemačke i čitave EU.
Prema podacima SVIFT-a, upotreba evra, kao zamene za dolar, u međunarodnoj trgovini je već značajno opala. Sankcije proglašene Rusiji čine svoje, ostavljajući Evropu bez jefitinih ruskih energenata. Ogroman deo kapitala i kompanija iz Evrope sliva se u SAD.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je nedavno izjavio da će pitanje članstva Srbije u BRIKS-u biti aktuelno za četiri-pet godina. To je, prema njegovim rečima, sila kojoj pripada ekonomska budućnost sveta. Ali možda i pre, jer istorija ne prestaje da nas iznenađuje.
Zahvaljujući Rusiji, Rezolucija 1244 ostala je na snazi, a lažna država Kosovo, pored svih pritisaka pojedinih zapadnih zemalja, nije primljena u Unesko i Interpol. Recimo da podlegnemo pritiscima Zapada, kakva je sudbina Srbije ukoliko izgubimo Rusiju kao saveznika?
Sudbina Srbije bila bi, otprilike, onakva kakva je bila posle 5. oktobra 2000, pod vlašću zloglasnog DOS-a. Uz jednu važnu razliku: bez Rusije, kao moćnog saveznika, Srbija bi morala da prizna nezavisnost lažne NATO države na Kosovu.
Čelnici takozvane opozicije to i ne kriju, barem pred zapadnim medijima. Doduše, ustežu se da to kažu pred domaćim medijima, ali to je svakom pametnom jasno. Očigledno, nije jasno onima koji učestvuju na protestima „Srbije protv nasilja“, ali oni ne brinu zbog sudbine južne srpske pokrajine. Uostalom, ako pogledate o čemu oni govore na protestima, to pokazuje njihov žalostan intelektualni nivo: koren svih problema u Srbiji, i onih realnih i onih izmišljenih, leži u jedinom čoveku, koji im je ukrao „demokratiju“ i „slobodne izbore“. A to je, složićete se, znak mentalne retardacije.
Zapravo, ako imamo u vidu takozvane vođe protesta, to je prava politika kameleona. Oni se dobro čuvaju da se ne izlanu o tome šta zaista misle. Za početak, oni predlažu nekakvu „ekspertsku vladu“. Jasno je šta bi bili prvi potezi takve vlade: proglašenje sankcija Rusiji i poklanjanje Kosova i Metohije Zapadu.
Verovatno nema srpskog doma koji ne krase na policama knjige ruskih pisaca klasika. Međutim, Rusija i ruska kultura žive i danas. Kao da postoji neki višedecenijski prazan hod između dva bratska naroda. Mali broj ljudi kod nas zna o aktuelnim događajima u ruskoj kulturi. Kako vi kao umetnik gledate na tu činjenicu? Ili šta bi po vašem mišljenju značajno doprinelo da se dva naroda još bolje upoznaju?
Znate, meni je ta rusofobija koja je, ponovo, i to do neslućenih razmera, oživela na Zapadu, naročito posle početka ruske specijalne vojne operacije, apsolutno neshvatljiva. Ne samo što je „otkazana“ velika ruska književnost i kultura, zabranjivane su i ruske mačke na izložbama, zabranjena je čak i ruska salata, koja je na samitu NATO-a u Madridu preimenovana u „ukrajinsku“. Ruski slikari, poput Rjepina ili Maljeviča, prekršteni su u „ukrajinske“, a promenjeni su i nazivi umetničkih dela u Metropoliten muzeju u Njujorku. Da li je rusku kulturu uopšte moguće „otkazati“? Ljudi poput Žezepa Borelja, sigurno, ne čitaju Dostojevskog.
Samo po sebi, to i nije ništa novo, nov je samo obim tih napora da se uništi i izbriše sve što je rusko. Ali, to je isto ono što već decenijama, i duže, čine i zapadnjaci u Srbiji. Treba, po svaku cenu, preseći sve veze dva bliska naroda. Taj „višedecenijski prazan hod“, o kome vi govorite, posledica je loše namere ali i srpske lakovernosti i naivnosti. Mnogi Srbi su proteklih decenija iz puke neobaveštenosti počeli da veruju da je zapadna kultura „superiorna“ i da iz „zaostale Rusije“ ne može doći ništa što bi bilo relevantno u kulturnom smislu.
Ruska kultura je danas veoma živa i obnavlja se. To, nažalost, ne možemo reći i za pretežan deo zapadne kulture, pogotovu onaj koji se danas smatra „mejnstrimom“. Svi, ili barem oni koji imaju smelosti da to vide, znaju da je to zaista satanska kultura, ili, u hrišćanskim terminima, kultura antihrista, đavola.
Dugogodišnji ste član Evroazijske umetničke asocijacije. Reč je međunarodnom umetničkom udruženju. Za kraj: da li nam možete nešto više reći o toj organizaciji?
Evroazijska umetnička asocijacija je otvoren i veoma raznovrstan projekat. Otvoren za sve što istinski pripada Evroaziji i zatvoren za sve što dolazi sa takvog, zaista satanskog Zapada.
Naravno, kada kažem „Zapad“, ne mislim na one umetnike koji su ostali verni evropskoj tradiciji.
Međutim, evropska tradicija ne pripada Zapadu ni Americi (SAD), ona se vekovima ili milenijima nadahnjivala idejama sa Istoka. Zemlje Istočne Evrope predstavljale su integralni spoj ili most između Istoka i Zapada, u onom smislu o kome je govorio veliki rumunski naučnik Mirča Elijade, koji je svoju otadžbinu, Rumuniju, video kao originalnu sintezu kulturnih uticaja Evrope i Azije.
Evroazijska umetnička asocijacija nije proizvod Zapada, ili „Zapada“, ni takve, prozapadne Evrope, već u najširem smislu, Evroazije, kao naše najšire otadžbine.
Izvor: Dušan Opačić / srbratstvo.ru
.jpg)
