Izvor: Politika, 26.Sep.2010, 00:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Birajte Evropu!
Srbija može da bira da li hoće evropsku budućnost ili će biti ostavljena da čami u mitološkom lelekanju za nebeskom pravdom
Odmah, što pre, uskoro – to su vremenske odrednice očekivanog otvaranja dijaloga Beograda i Prištine koji bi, uz međunarodno posredovanje, razrešio jedan istorijski konflikt a Srbiju i Kosovu približio Evropskoj uniji.
Jedna nedoumica je time otklonjena. Posle saglasja Srbije i EU oko nove rezolucije koja je potom i usvojena u Generalnoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << skupštini UN, stvari se razvijaju brzo. Biće i brže nego što smo očekivali.
„Otvaranje novog poglavlja“, kako razvoj situacije naziva engleska baronesa u funkciji šefa diplomatije EU, ponešto je skinulo teret sa grbače srpske vlasti, ali kako dalje?
Otuda pitanje: da li je Beograd opremljen za ovakvu dinamiku ili će u pregovore ući nedovoljno pripremljen?
Ispostavlja se da je brzina prilagođavanja u ovom trenutku temeljna kategorija. Može da bude pragmatski uspešna – pod uslovom da si spreman. Može da bude dalekosežni fijasko – ukoliko Beograd već nije definisao sopstvenu platformu.
Jedna stvar je više nego jasna: Evropska unija zaboravila je na ranija uveravanja da su pitanje Kosova i evropskih integracija Srbije dve različite kompozicije koje putuju paralelnim kolosecima.
Ispostavlja se da su „skeptici“, poput moje malenkosti, ipak bili u pravu upozoravajući da će kad-tad doći „trenutak istine“ i da će Srbija biti postavljena uza zid. Pa neka bira da li hoće evropsku budućnost ili će biti ostavljena da čami u mitološkom lelekanju za nebeskom pravdom.
Vuku Jeremiću je u kabinetu dodeljena „brankovićevska Vukova uloga“ da između Kosova i Evrope izabere Kosovo, ali od toga, na sreću, nema ništa.
Zvanična Srbija počinje polako da prihvata ono što je većina ljudi ove zemlje davno shvatila: od Kosova nema ništa. I da Brisel svakako neće dopustiti nov „zamrznut konflikt“ poput Kipra. Birajte Evropu.
Zdušno sam za. Voleo bih da se strateško (re)pozicioniranje saopšti jasnije, ali ne insistiram.
Iako to niko na vlasti neće da prizna, „korekcije“ srpske spoljne politike su, kada bolje razmislim, inicirane saopštenjem mišljenja Međunarodnog suda pravde u Hagu.
Zapad je posle pravne legalizacije kosovske nezavisnosti procenio da tu više nema mnogo šta da se priča. Beograd je, uprkos ranijih obećanja da je njegova „moralna obaveza“ da prihvati mišljenje istog tog suda, ponovo pokušao da vrda. Ne samo da eskivira tribunal koji je organ UN, već i da krene putem direktne konfrontacije spakovane u srpski nacrt rezolucije.
„Crvena crta“ Beograda namah se pretvorila u provokativnu „crvenu maramu“ Briselu i Vašingtonu. Ovde su brzinom munje jedan za drugim doputovali šefovi diplomatija Nemačke i Britanije. Sa istovetnom porukom: odustanite od rezolucije, prihvatite pregovore sa Prištinom, a EU će vam pomoći da brže dobijete status kandidata.
Pošto je Boris Tadić u Briselu prelomio, počela su da se otvaraju razna vrata.
Moram da priznam da mi se ova brzina dopada. Politika „sad i odmah“ je prilika da se promeni kurs. Što nije lako, ali ima nagoveštaja da je tako.
Beograd je do sada uporno insistirao da hoće da pregovara pod uslovom da agenda uključuje budući status Kosova i Metohije (vidite da prihvatam kritike onih koji insistiraju na punom nazivu, valjda zbog širine teritorije).
Svedoci smo prikrivenog kopernikanskog obrta: Tadić iskazuje spremnost da se pregovara o detaljima. Odlično, jer se upravo ti „detalji“ tiču suštine života Albanaca, Srba i drugih na Kosovu.
Uvažavati realnosti života valjda znači da se nećemo slepo držati statusa, kosovske stolice u UN ili pritajene ekonomske blokade koja škodi Kosovarima, ali i tamošnjim Srbima rasutim po enklavama.
Sve to pod uslovom da dozu širine pokažu i vlasti u Prištini, čime bi doprinele imidžu sopstvene nezavisnosti.
Obostrani problem je strah. Ovdašnji, beogradski, davno je definisan floskulom o „izdaji“, i „prodaji najsvetije srpske zemlje“. Tamošnji, prištinski, određen je nepopustljivošću prema „izvođačima genocida“ iz 1999.
Priština može da kaže da nema tih pregovora u kojima neće biti prisutni Amerikanci, Evropska unija može sebe da nudi kao medijatorsku adresu koja zamenjuje sedište UN, Beograd može da insistira da dijalog ne budu blizu Balkana, ali me mnogo više zanima da li akteri velike diplomatske igre znaju šta hoće.
Ne mislim da umanjujem značaj problema, ali suština onoga što je zajedničko Srbima i Albancima sa Kosova jeste da i jedni i drugi žive bolje, bez obzira na to koliko prostranstvo zauzimaju njihove države.
Srbi ovde priželjkuju da nemaju stalne sindikalne i druge nezadovoljnike pred zgradom vlade u Nemanjinoj. Albanci tamo ne misle da je dolar i po dnevno odgovarajuća cena nezavisnosti. Pitajte njihove vinogradare.
Vreme je da se shvati da Srbima neće biti bolje ako je Albancima sa Kosova loše. I obrnuto.
Došlo je dakle vreme da se političari više ne kriju iza neispunjenih obećanja, iza podgrejavanog primitivnog nacionalpatriotizma, iza nedostatka hrabrosti i vizija.
Mogu za početak „dominantni eksperti“ Beograda i Prištine da razrađuju teze svojim šefovima, ali tek kada vidim da tandem Tadić–Cvetković sedi naspram dvojca Sejdiju–Tači poverovaću u dugoročnu stabilnost regiona.
Tek kada budem čuo da je Srbija željna evroatlantskih integracija kao negde u ovo vreme pre deset godina, biću uveren da Srbija u reforme želi da krene brzom prugom a ne dresinom na nožni pogon.
Da li znamo šta hoćemo od pregovora sa Prištinom? Da li je rukovodstvo svesno da nema nikakve svrhe zamajavati sve nas sedanjem za pregovarački sto a onda ponavljati mantru „Srbija nikada neće“?
Ne mora, to se od nje i ne traži. Prihvatanje pregovora nije paravan tihog pristanka Beograda na „novu kosovsku realnost“. Ono što se traži jeste to da Srbija ponudi i prihvati održiva rešenja. Da, na primer, ne blokira kosovsku privredu, a pri tom očekuje da Priština zbog toga bude presrećna.
Očekuje se da Beograd ne skoči na nož kada čuje da će srpske manastire čuvati kosovske snage bezbednosti, a ne Kfor. Ne vidim uopšte povode strahovanju. Zašto?
Zato što je Prištini i te kako stalo da pokaže da je funkcionalna država, da poštuje ono što njeni zapadni saveznici od nje traže. Ne zaboravimo da se druga najvažnija poruka omrznutog nam Martija Ahtisarija tiče obaveza kosovskih vlasti prema nealbanskim manjinama.
Možda bi takve poruke lakše mogle da se probiju do bele moždane mase kada ne bi bilo „remetilačkih faktora“.
Poput SPC koja je inauguraciju patrijarha Irineja u Peći pretvorila u prvorazredni politički ring zatrpan političarima Beograda i Prištine, vernicima i nevernicima.
Prilika je da se ovo srpsko rukovodstvo otarasi mnogih nasleđenih balasta prošlosti. Pa makar i po cenu konflikta sa onima koji nas isključivo guraju u sveslovenske saveze i slatko pravoslavlje. Ako treba i po cenu gubitka nekih glasova.
Ne brinite ljudi na vlasti. Otvaranje evropskih perspektiva koje bi bilo propraćeno ekonomskom stabilizacijom i početkom podizanja standarda doneće vam mnogo više glasova. Manite se košmarnih snova o Srbiji koja će vas kazniti zbog „nacionalne izdaje“. Toma Nikolić je to shvatio.
Ko Vas, predsedniče Tadiću, proziva zbog kontakata sa Ivom Josipovićem? Ili zbog otvorenog poziva Harisu Silajdžiću da dođe u Beograd? Retki, u svakom slučaju manjina.
Ne bojte se, predsedniče, hrabrih odluka. Onih koje će Vas sa platforme političara lansirati u orbitu državnika.
Recite jasno i glasno da ste dosad sve pokušavali jednom vrstom politike, ali da ona – svi to vidimo – nije dala rezultate. Ne morate da kažete da je to bila pogrešna politika, mada bi bilo bolje. Manite se iluzija.
Ovom nadasve trpeljivom svetu biće dovoljno da najavite da se Srbija vraća svojim čvrstim reformskim načelima. Recimo rešavanju kosovskog pitanja, ili evroatlantskim integracijama.
Kažu da kočija jednom prođe pored kuće. Ovo je taj više nego pogodan trenutak u kome srpsko kooperativno ponašanje omogućava da od EU tražimo ono što je i za njih dobro, da ne blokiramo Kosovo a da obezbedimo bezbednu budućnost Srba rasutih po Kosovu.
Nije vreme za koketiranje. Nije vreme za zamajavanje. Niti za pi-ar obećanja koja ne mislite da ispunite.
Boško Jakšić
objavljeno: 26/09/2010
