Izvor: Večernje novosti, 31.Avg.2014, 22:49   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Balkan kao “crna rupa” Evrope

AKO se oko nečega slažu preostale balkanske zemlje koje nisu integrisane u Evropsku uniju to je težnja da tamo uđu. To se jasno pokazalo i na konferenciji o Zapadnom Balkanu u Berlinu i upravo bi ovu tačku spajanja trebalo da koristi Zapad ukoliko želi iskreno da pomogne balkanskim zemljama. A, odgovor na pitanje zašto to ne čini u meri adekvatnoj očekivanjima mogao bi se potražiti ne samo u aktuelnim isprepletanim interesima >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << i geopolitičkim računicama, već i u - predrasudama zapadnog društva. Jer, skoro dva veka pojmovi Balkan i balkanizacija urezani su u svest zapadnog društva gotovo kao civilizacijska uvreda. Mnogi viđeni evropski političari, pisci i intelektulaci kao da su se utrkivali da ovaj prostor i ljude koji na njemu žive predstave sa nipodaštavanjem i predrasudama, a običaje, kulturu, ideale... kao varvarizam najgore vrste. Još je nemački kancelar Oto fon Bizmark tvrdio da „svaki veliki evropski rat nastaje iz takve glupe stvari kao što je Balkan“. Lord Oven, dobar poznavalac ovdašnjih prilika, pisao je o Balkanu kao o „kulturi nasilja na raskrsnici civilizacija“ i „tradiciji rešavanja sukoba oružjem“. A tragediju Balkana Čerčil je video u tome „što uvek proizvodi više istorije nego što može da podnese“. Neki tvrde da je britanska književnost 19. veka odigrala presudnu ulogu u stvaranju slike Balkana kao „Divljeg zapada Evrope“ na engleskom govornom području, što se kasnije proširilo na čitavu Zapadnu Evropu, a posle i na američki kontinent. U knjizi Vesne Goldsvorti „Izmišljanje Ruritanije“ data je analiza u kojoj se jasno vidi kako se kroz dela poznatih britanskih pisaca (Lord Bajron, Agata Kristi, Džordž Bernard Šo, Grejam Grin...) ali i kroz dnevnike britanskih diplomata, pa i filmsku umetnost, razvija iskrivljena slika ovog prostora u očima zapadnog čoveka.GDE POČINjE BALKAN KADA je reč o granicama, teško je utvrditi gde Balkan počinje, a gde se završava. Mnogi beže sa njega. Hrvatska sebe nikada nije doživljavala kao deo ovog dela sveta. Kao ni Slovenija. To ponajbolje opisuje slovenački filozof Slavoj Žižek kada kaže: „Balkan je uvek onaj drugi, negde drugde, uvek malo dalje na jugoistoku“. Žižek tvrdi da za Srbe Balkan počinje u Bosni i na Kosovu, za Hrvate Srbija je ulaz na Balkan, Slovenci sebe doživljavaju kao poslednje uporište demokratske srednje Europe, pri čemu za njih već i Hrvatska spada u Balkan. Ali tu nije kraj: Austrija i Italija opet na Sloveniju gledaju kao početak Balkana. A Momčilo Pavlović navodi da mnogi Nemci veruju da su čak i Austrijanci balkanizovani. Na Zapadu se Balkan deli na istočni i zapadni. Nemačka kancelarka Angela Merkel na samit o zapadnom Balkanu, koji je održan pre nekoliko dana u Berlinu, pozvala je Srbiju i Kosovo, Crnu Goru, BiH, Makedoniju, Albaniju, Hrvatsku i Sloveniju, rekavši da su pozvane države zapadnog Balkana i „još neke“. U Balkan se ubrajaju i Bugarska, Rumunija, Grčka i Turska. Šta je toliko strašno u vezi sa Balkanom, zašto se o njemu misli kao o primitivnoj, tamnoj strani Evrope? Istoričar Momčilo Pavlović kaže: - Balkan ima tešku i surovu istoriju, ona delom opterećuje sadašnjost, ali istorijom se ne mogu karakteristi ni narodi ni države ni region. Pre se radi o imperijalnom pogledu i vesternizaciji svetske istorije. On citira istoričarku Mariju Todorovu, koja piše: - Balkan je Evropi poslužio kao skladište negativnih karakteristika naspram kojih je konstruisana pozitivna i samohvalna slika „Evropejaca“ i „Zapada“. Tako je o Balkanu, nastavlja Pavlović, stvorena slika kao o prostoru sa lepim pejzažima i krvoločnim ljudima, „zemlji ubistava i osvete“, gde se ratovi vode sa krajnjim ciljem zatiranja protivnika. Balkan je, dodaje on, postao i „niža civilizacijska kategorija“, „crna rupa“, „prljavo evropsko dvorište“, „neizlečiv bolesnik“, „krvava Evropa“, „krvavo predvorje varvarskog Orijenta“... Balkan je postao negativno lice Evrope, siromašna periferija surovog i divljeg ponašanja. Iako je istorija zapadnih naroda natopljena krvlju, u svakom svom deliću, ipak se samo Balkan posmatra kao mesto na kome se stvari rešavaju ekstremnim nasiljem i zločinom, koji se po pravilu ne kažnjava. - Za to se navode primeri ubistava vladara i drugih zločina - navodi Pavlović za „Novosti“. - Kao da političkih ubistava nije bilo u drugim delovima sveta, posebno na Zapadu, a najveći zločini u istoriji čovečanstva, uprkos propagandi, napravljeni su upravo na Zapadu i od tih civilizovanih naroda. Istoričar Čedomir Antić ističe za naš list da je Balkan u 17. i 18. veku počeo da zaostaje za državama na kontinentu i da je to jedan od razloga zašto je posmatran odvojeno od ostatka Evrope. Ko je kriv za iskrivljenu sliku Balkana u očima zapadnog čoveka? - Svi pomalo, a najviše zapadne imperijalne sile, sa ukrštenim interesima na Balkanu, koji je od 19. veka do danas ostao prostor njihovog potkusurivanja i odmeravanja snaga - uveren je Momčilo Pavlović. - U nametnutim ratovima i pohodima zapadnih vojska, podržani jedni nasuprot drugih sukobljavali su se balkanski narodi. Svaki rat stvarao je nove podele i sejao seme novih sukoba. Prema mišljenju sociologa Ljubiše Despotovića treba praviti razliku između pojomova Balkan i balkanizacija. - Kada se kaže Balkan, to znači nepšto zaostalo, primitivno, nasilno... A balkanizacija ima geopolitičko značenje i podrazumeva male iscepkane državice koje se međusobno svađaju i iscrpljuju u ratovima, koje nisu zaokružile svoju teritoriju i naciju pa su kao takve postale bure baruta - pojašnjava Despotović za „Novosti“.A danas, možda čak i više nego ranije, evropska javnost strepi od „balkanizacije Evrope“. Štampa bruji o tome gde se sve krije opasnost.NAJBOLjE KADA NAS ZABORAVE NAJMIRNIJI Balkan bio je onda kada je bio zaboravljen ili ostavljen Balkancima - kaže Momčilo Pavlović. - Svako mešanje, podržavanje jednih nasuprot drugih, podbunjivanje... stvaralo je nove sukobe i podele i hranilo zapadni negativan stereotip o Balkanu i Balkancima. Ali ukupan napredak i modernizaciju, još uvek siromašni Balkan, ipak duguje Zapadu. Lista je dugačka: citira se generalni sekretar NATO Džordž Robertson koji je uveren da bi „otcepljenje Škotske od Velike Britanije moglo odvesti do ponovne balkanizacije Evrope“. Joška Fišer kaže da „Bliski istok preti da se pretvori u Balkan 21. veka“. Neki finansijski stručnjaci tvrde da bi do balkanizacije Evrope dovelo odustajanje od evra. Balkanizacija preti čak i internetu! Upravo to je rekao Erik Šmit, bivši direktor Gugla, koji je zbog toga više puta pozivao na uzbunu. Neki, pak, smatraju da balkanizacija Evrope podrazumeva opasnost od raspada i iscepkanosti. Momčilo Pavlović kaže: - Pored toga misli se i na ekstremni nacionalizam, političku nekulturu i despotsku vladavinu, široko rasprostranjenu korupciju, sticanje enormnog bogatstva preko bavljenja politikom i još mnogo toga. Balkanizacija je sinonim za povratak plemenskom, zaostalom, orijentalnom, primitivnom i varvarskom. Balkanizacija je širom sveta, pa i u Africi, postala sinonim za sve podele i najrazličitije opasnosti postojećem poretku. Čedomir Antić ne vidi ništa loše u balkanizaciji, ako je reč samo o političkom usitnjavanju: - Da li je moguće da su mislili da mogu da stvaraju veštačke identitete na Kosovu i u Vojvodini, a da će hiljadu godina stare države Škotska i Katalonija bez pogovora da ostanu u statusu koji im ne daje ni delimičan suverenitet. Evropska unija vrata je otvorila za Sloveniju, Hrvatsku, Rumuniju, Bugarsku i Grčku, ostale su u evropskoj čekaonici. Pavlović kaže da ako Zapad iskreno želi da pomogne Balkanu, onda je najbolje momentalno i grupno integrisanje u EU. ************************ MILISAV SAVIĆ: CRNO-BELA SLIKA ODNOSOM Zapada prema Balkanu bavio se i pisac Milisav Savić, koji je za „Novosti“ o ovoj temi napisao sledeće: - Rebeka Vest čula je za reč Balkan prvi put kad je ubijen srpski kralj Aleksandar. - Sa konotacijom da se takve užasne stvari dešavaju samo na Balkanu. Ubrzo je engleski jezik obogaćen rečju balkanizovati u značenju svađati se, mrzeti, deliti se, cepkati se. Sve to nije sprečilo Vestovu da između dva svetska rata napiše jednu od najpoznatijih knjiga o Jugoslaviji. U kojoj su svi jugoslovenski narodi, a posebno srpski, prikazani u najlepšem svetlu. Ništa novo! Vestova je nastavljala ono što je započeto još u romantizmu, kada su hvaljene naše narodne pesme (nazivane su biblijom srpskog naroda), patrijaharlni moral (čojstvo i junaštvo) i divlja lepota naših krajeva. Ali stranci su Balkan videli i drugačije, u crnim bojama. Većina putopisaca koji su prolazili kroz naše krajeve pod turskom okupacijom susrela se s prizorima teškog života hrišćana (i Ruđer Bošković je ostavio jedan takav zapis). Austrijski putopisci s kraja 19. veka uglavnom su videli bedu i zaostalost ispod Save i Dunava, čime su pripremali aneksiju BiH. Austorugarska propaganda ružila je žestoko Srbe za vreme Velikog rata, za njom nije zaostajala ni fašistička za vreme Drugog svetskog rata. Najveći zaokret u prikazivanju Srba desio se krajem prošlog veka. U dokazivanju njihove krivice za raspad Jugoslavije i izbijanje rata, srpska mitologija i istorija istumbana je i okrenuta naglavačke: u narodnim pesmama pronalažena je matrica za pljačke i ubijanja, mit o kosovskom boju tumačen je kao san o velikosrpskom hegemonizmu, u legendama o vampiru (reč srpskog porekla) i hromom vuku viđena je njihova arhetipska krvožedna narav. Pritom, svaki pokušaj da se iz Srbije svetu pošalje jedna drugačija slika bio je onemogućen. Pavića su prestali da prevode na Zapadu kad je neko, odavde, proneo glas da je teški nacionalista. U Italiji sam, pre pet-šest godina, bio svedok pokušaja da se prevrednuje ocena o filmovima Emira Kusturice, zbog nekih njegovih izjava koje su očigledno odudarale od etablirane slike o Srbiji. Tako je u jednim novinama napisano da Kusturica podvaljuje Zapadu tako što mu nudi sliku Balkana koja se Zapadu dopada, a u stvari ta slika je daleko od one prave, objektivne. Otprilike: neće nam Kusturica praviti sliku o Srbiju, pravićemo je mi onakvu kakvu želimo.

Nastavak na Večernje novosti...