Izvor: Politika, 13.Mar.2015, 09:18   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Albanski migranti su bili samo predigra

Evropski parlament traži da preostalih pet članica EU prizna suverenitet Prištine

Egzodus kosovskih Albanaca ka zemljama Evropske unije, u koje ilegalno ulaze kako bi zatražili azil, postao je povod da se pojača pritisak da nezavisnost Kosova dobije opšte priznanje. Evropski parlament juče je usvojio rezoluciji o Kosovu u kojoj „podstiče preostalih pet članica EU da priznaju Kosovo, jer bi se time omogućila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dodatna normalizacija odnosa između Beograda i Prištine”. Ulrike Lunaček, izvestilac EP za Kosovo, konstatovala je da se i posle sedam godina (otkako je proglasilo nezavisnost – prim. „Politike”), Kosovo i dalje oseća kao da nije dobrodošlo u Evropsku uniju. Ona je pozvala i vlasti na Kosovu da učine više na stvaranju boljih ekonomskih i socijalnih uslova za život građana, čime bi se smanjio broj emigranata u zapadnu Evropu i ubrzalo rešavanje pitanja vizne liberalizacije.

Sličan stav, koji bi se pomalo ironično mogao opisati starom krilaticom „i standardi i status”, pre nekoliko dana je zauzela i Dženifer Braš, nekadašnja otpravnica poslova američke ambasade u Beogradu, danas zamenica šefa Unmika. Ovog puta standardi se ne odnose na prava manjina, pre svega Srba, već na ekonomski standard svih žitelja Kosova: u prvom redu Albanaca. Oko 100.000 njih, kako se procenjuje, u poslednjih nekoliko mesecikrenulo je ka granici Srbije i Mađarske, pokušavajući da se dokopa teritorije EU i statusa azilanta.U emisiji „Slobodno srpski”, Brašova je kao razloge za to navela lošu ekonomsku situaciju i neizvesnost oko statusa Kosova.

– Možda su ljudi malo razočarani političkim perspektivama, možda ne znaju da li će Kosovo biti član Ujedinjenih nacija, Evropske unije... Borili su se da dobiju neki međunarodni status, da država bude priznata a posle toliko godina toga još nema – rekla je Brašova.

Tako je zamenica šefa Unmika istakla rešenje pitanja statusa Kosova kao uslov za socijalni mir na toj teritoriji. I kada su Srbi krenuli u egzodus nakon pogroma 17. marta 2004. godine, Zapad je odustao od dotadašnje politike „standardi pre statusa” i okrenuo se zagovaranju priznanja državnosti Kosova kao univerzalnog rešenja za sve nedaće njegovih stanovnika, i Srba i Albanaca.

– Ako, na primer, uzmete povratak raseljenih, šest godina posle rata videćete da se samo nekoliko porodica vratilo ali ne zato što se nije dovoljno toga uradilo, nego zato što se približavaju pregovori o finalnom statusu Kosova. Ljudi žele da znaju ishod razgovora kako bi znali na kakvo se Kosovo vraćaju – rezonovao je za „Glas Amerike”Seren-Jesen Petersen, tadašnji šef Unmika, u septembru 2005. godine, tvrdeći da je dostizanje standarda povezano sa ishodom statusa.

Nezavisnost je Kosovo i proglasilo ali, umesto da to dovede do masovnog povratka raseljenih, nije zaustavljeno ni bekstvo tamošnjih Albanaca ka srećnijim krajevima. Migriranje sa Kosova počelo je još u vreme pritiska vlasti Slobodana Miloševića ranih devedesetih godina, da bi se pojačalo progonom u vreme sukoba 1999. godine i nastavilo bez obzira na deklaraciju državnosti. Nezaposlenost već godinama muči oko 40 odsto radno sposobnog stanovništva. Administracija zapadnih misija na Kosovu se, više nego podizanjem standarda stanovništva, proslavila visinom svojih plata, koje je dopunjavala primanjem mita, podstičući korupciju koju migranti navode kao jedan od najvećih razloga za nemogućnost ostanka na Kosovu. Procenjuje se da je u zapadnoj Evropi danas oko 800.000 ljudi sa Kosova.

Umesto plana za ekonomski oporavak Kosova, Evropa je, suočena sa poslednjom navalom kosovskih azilanata, samo utvrdila liniju odbrane. Nemačka i Austrija, krajnji ciljevi većine ljudi koji beže sa Kosova, poslale su svoje policajce da pomažu srpskim i mađarskim graničarima. Mađarska koristi priliku da još više zaoštri antiimigrantsku retoriku, mada je to zemlja koja, od svih država Evropske unije, ima najmanje azilanata i imigranata a većina onih koje je naturalizovala pripadnici su njene manjine u okolnim zemljama. Laslo Torockai, gradonačelnik Asothaloma, pograničnog mesta koje je na prvom udaru najezde, traži i podizanje zida, kao konačnu fortifikaciju Tvrđave Evropa. „Ne zanima me zašto ilegalni imigranti idu do Evrope”, bespoštedno kaže Torockai.

Nešto je taktičnije iskazana, ali suštinski istovetna poruka iz Nemačke: „Ti ljudi imaju potpuno iskrivljenu sliku o Nemačkoj, nameću im pogrešan utisak da su ovde dobrodošli i da ih očekuju nekakve prednosti”, izjavio je pre tri nedelje za „Dojče vele” Joahim Herman, ministar unutrašnjih poslova Bavarske, koja je tražila da se Kosovu i Albaniji dodeli status „zemlje sigurnog porekla”, što bi gotovo uništilo svaku šansu da onome ko dolazi odatle bude odobren ostanak u EU.

Drugačiji stav se teško može očekivati od Nemačke, znajući da se, prema ispitivanjima javnog mnjenja, polovina njenih stanovnika složila sa Tilom Sarazinom, višedecenijskim visokim političarem, neko vreme i članom odbora Bundesbanke. On je u svojoj knjizi „Nemačka sebe uništava”, bestseleru vanrednih razmera, pre pet godina konstatovao da većina Arapa i Turaka u Berlinu nema nikakvu produktivnu funkciju osim da prodaje voće i povrće, što je za Salazina, izgleda, posao nedostojan čoveka. Prema njemu, „Turci osvajaju Nemačku kao što su Kosovari osvojili Kosovo – visokim natalitetom”. Mora da je Salazinu teško palo što se škole na Kosovu sada zatvaraju jer je najmanje oko 5.000 dece krenulo sa porodicama ka Mađarskoj i Nemačkoj.

Istina je da, kako navodi Joahim Herman, siromaštvo nije pravni osnov za odobrenje azila, mada nije jasno zašto je onda Nemačka odbijala taj status kosovskim Albancima i malo pre nego što je podržala bombardovanje Jugoslavije zbog akcija vojske i policije na Kosovu. Naravno, u pravu je Herman i kada podseća da je Nemačka – što se odnosi i na EU uopšte – pomagala Kosovu slanjem svojih policajaca i vojnika. Evropu je to stajalo novca, kao što Nemačku i Austriju sada košta i to što šalju svoje policajce na srpsko-mađarsku granicu. Ali, ostaje utisak da je Zapadu lakše da kosovskim Albancima pomažu uniformisanim trupama nego ekonomskim stručnjacima, vojnom strategijom pre nego finansijskim planom. U odbranu kosovskih Albanaca su 1999. godine potegnute i bombe, ali Evropa i Amerika nikako da za njih sada potegnu novčanik i izvuku još neki evro, što bi u ovom trenutku bilo najpotrebnije.

Doduše, založio se Herman i za to da EU poveća novčanu pomoć Kosovu. Samo da se toga seti i sada kad najezda na Mađarsku jenjava, pa problem iz ugla Zapada više nije akutan. Ali, bezbolnije je tražiti od Srbije da se odrekne Kosova i takođe prizna njegovu nezavisnost, što je evropsko rešenje za sve muke na toj teritoriji, nego da se članice unije odreknu dela svog novca.

Vladimir Vukasović

objavljeno: 13.03.2015.
Pogledaj vesti o: Evropska Unija

Nastavak na Politika...