Izvor: KMnovine.com, 12.Nov.2019, 15:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ako ovako nastavimo, ostaćemo večito u čekaonici Evropske unije
Ovo što se događa sa tzv. evropskim putem Srbije postaje teško podnošljivo i za takve posvećenike kao što je državni vrh Srbije.
Ilustracija: KM Novine
Piše: Slobodan Samardžić
Predsednik ove države-kandidata nedavno je izjavio da će činiocima Unije postaviti >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << odsutno pitanje: šta ako obavimo reforme, primate li nas ili ne (Politika, 9. novembar). On ili ne zna da mu niko u EU neće dati određeni odgovor, ili to zna ali hoće da ostavi utisak na domaćoj sceni o rešenosti da se suoči sa istinom. Ali, E. Makron nikako da prestane sa svojim provokacijama – te Unija se ne može širiti pre nego se reformiše, te predlaže promenu metodologije pregovaranja o proširenju, te sprečava otvaranje pregovora sa S. Makedonijom i Albanijom, te naziva Bosnu tempiranom bombom i slične koještarije. Pa pošto se čovek toliko izlaže neka kaže Vučiću istinu u brk. Eto i brze prilike.
Sve ovo govori o jadnoj činjenici koliko je Srbija nesamostalna i zavisna zemlja. Sve nam zavisi od drugih i zato moramo da ih pitamo sve što bi trebalo da bude stvar unutrašnjeg odlučivanja. Niko ne zna da li Makron ima neku konkretnu ideju o reformi Unije, ali njegovi istupi su u duhu dobre dijagnoze stanja. Ovakvi istupi bi trebalo u Srbiji da budu povod za ozbiljnu javnu diskusiju koja bi išla van okvira zvanične mantre o putu u EU. Ostati na sadašnjem putu bez cilja predstavlja najveći državni hazard. To bi samo bio pokazatelj da je Srbija rešena da ostane totalni zavisnik od drugih, što je daleko od realnih okolnosti međuzavisnosti u regionalnim i svetskim razmerama.
Evropska unija ovde ima određenu specifičnost. Ako je reč o zemljama koje su po svim pokazateljima slabije od proseka Unije, odluka o ispunjavanju uslova pridruživanja i pristupanja može biti racionalna jedino ukoliko je perspektiva članstva izgledna. Naime, ono što se izgubi u pripremnom periodu, vremenu teškog prilagođavanja, sigurno se nadoknađuje, a povrh toga i dobija, u režimu formalno ravnopravnog članstva. Ovo pravilo, važilo je sa poslednjim proširenjem EU zemljama bivših komunističkih režima. Od nastanka velike krize unutar Unije 2008. godine, a najkasnije od prijema Hrvatske (2013), EU je zadugo, možda i zanavek, zaključila rast broja svojih članica. Uzroci su pre svega unutrašnji. Zbog svojih dubokih strukturnih problema, ona više nije u stanju da se širi.
Od tada model stabilizacije i proširenja, kao program sveobuhvatnog prilagođenja sistemu Unije, više ne važi. Zašto je on zadržan do danas, kao i sama politika proširenja EU, sasvim je drugo pitanje. Ali izvesno je da ta „politika“ sa proširenjem Unije više nema veze. Postavlja se onda pitanje, zašto se Srbija već celu deceniju drži ove politike?
Odgovori zvanične politike su poznati, ali ih stvarnost neprestano demantuje: Evo onih najčešćih:
EU jeste u krizi, pa i u krizi proširenja, ali to će proći, pa ćemo nastaviti tamo gde smo stali. Odgovor ovakvom odgovoru je sledeći: Jedanaest godina posle početka krize nema ni nagoveštaja promena unutar EU potrebnih da bi se prevazišlo ovo stanje. Postojeća antikrizna politika, stvarno započeta tek 2011. godine, ne predstavlja reformu Unije već saniranje najtežih posledica krize. Osnovni problem je u prevaziđenosti načina (modela) integracije koji već dve decenije ne odgovara novim izazovima produbljene (monetarna unija) i proširene Unije. Zato Makron s pravom kaže – dok ne bude reforme nema ni proširenja.Ako proširenje sada nije moguće, Srbija treba da se reformiše po pravilima i standardima EU, jer je to njoj (Srbiji) potrebno zbog unutrašnjeg razvoja. Odgovor: Pod režimom Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Srbija se reformiše na način kao da će jednog dana pristupiti Uniji. Ali, bez izvesnosti cilja (članstvo), sadržaj i dinamika reformi pod SSP-om gube specifičan smisao. Bez članstva na kraju procesa nema one kompenzacije troškova i gubitaka koju su imale zemlje srednje i istočne Evrope.Srbija u ogromnom procentu trgovinski zavisi od EU. Odgovor: Ovo nije nikakva nužnost, već je posledica trgovinske politike Srbije u periodu od gotovo dve decenije. Premda to nikada nije bila pametna trgovinska politika, ona je bar tokom prve decenije bila opravdana očekivanjima od budućeg članstva. Današnja zavisnost od EU u ovom pogledu može se postepeno smanjivati diverzifikacijom spoljnotrgovinske politike na osnovu kriterijuma efikasnosti i trgovinskog bilansa.EU je najveći donor Srbije i nezaobilazni finansijer njenih reformskih projekata (kroz instrumente predpristupne pomoći). Odgovor: Ove iznose i perspektive treba upoređivati sa gubicima koje Srbija ima zbog prerane liberalizacacije svoje trgovine sa EU (posebno u oblasti poljoprivrede), zbog sprečavanja Unije da se realizuje projekat Južni tok vredan više milijardi evra, zbog pretnje Srbiji da trgovinski ne koristi sankcije EU Rusiji, ukratko zbog opšteg hazarda zavisne trgovine sa EU u koju nikada neće ući.Postoji problem sankcija koje bi EU nametnula Srbiji ako bi ona revidirala svoju današnju politiku pristupanja. Odgovor: Niko ne kaže, zašto bi EU uvodila sankcije Srbiji u vreme kada ona sama vidi da ne može da se širi. Zar nije sam Makron otvorio brešu za drugačiju politiku, koja bi bila nesaglasna sa sankcijama. Ako su, pak, razlozi geopolitičke prirode, onda narodu treba reći – mi idemo pod NATO kišobran pa neka košta šta košta.Ovaj kompleks temeljnih oficijelnih stavova čini jezgo već dugovečnog političkog slogana – EU nema alternative. Ali, zašto bi se uopšte kritika ove politike branila od prigovora o „alternativi“ koji nije drugo do najobičnija apologija „jedinog puta“. Pre će biti da se ovakvim nagovorom (o izlišnosti alternative) brane ušančene političke i socijalne pozicije koje su se vremenom uspostavile. Zato je dobro postaviti pitanje: kome odgovara ovakav put bez „aletnative“ kada je on izgubio svoj proklamovani cilj. A to je već pitanje o interesnoj strukturi društva koje je doživelo razmere teške političke represije i opasne socijalne anomije.
Dakle, nije reč o „alternativi“, već o neophodnoj promeni onoga što daje rđave rezultate. I da bismo bili sasvim konkretni, jedini politički i stručno relevantan spor može se voditi oko pitanja celishodnosti Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju danas i ovde. Po mom mišljenju, realna diskusija treba da počne od njega. Taj mali-veliki ragulativni akt Srbije (koji ima uporedni normativni značaj nekadašnjeg Zakona o udruženom radu) treba dovesti u pitanje. Ne da bi se sa Unijom prekinuli odnosi, već da bi se nastavili sa mnogo realnijim i svrsishodnijim sporazumom (ili u množini), kojim bi se regulisala pitanja od vitalnog interesa za Srbiju, ali i za EU.
KM Novinama je potrebna vaša podrška - pročitajte zašto KLIK
Izvor: Srbija i svet :: © 2014 - 2019 :: Hvala na interesovanju
