Izvor: JUGpress.com, 14.Jan.2026, 12:46

Vlasnici imovine atara sela Miroče i dela atara sela Gojbulja, opština Vučitrn, ni posle 26 godina ne mogu da udju na svoja imanja a kuće im porušene

MITROVICA

Vlasnici imovine atara sela Miroče i dela atara

sela Gojbulja, u opštini Vučitrn, na Kosovu i Metohiji, uputili su medjunarodnoj zajednici i vlastima u Prištini i Beogradu i sedmi apel za pomoć u , kako navode, pokretanju i

konačnom rešavanju zajedničkog problema koji traje 26 godina i do danas nije pokrenuto njegovo rešavanje”.

Apel su uputili EULEKS-u, OEBSu i UNMIK-u , Kancelariji za KiM RS, diplomatskim predstavništvima >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << zemalja u Beogradu i Prištini, višim nivoima vlasti u Prištini, članovima Skupštine i Vlade Kosova, medijima kao i međunarodnim organizacijama za

ljudska prava (po prvi put)

Poštovani,

po sedmi put za tri godine nas 34 vlasnika otete, uništene i eksploatisane imovine (14 domaćinstava

uništenog i danas nepostojećeg sela Miroče i oko 220 hektara imanja svih 34 vlasnika) obraćamo vam

se apelom za pomoć da nam pomognete da, posle 26 godina, ostvarimo pravo raspolaganja privatnom

svojinom. Podsećamo da napore pred lokalnim organima vlasti nikad nismo prekidali i da od 2022. g

intenzivno traţimo pomoć od viših i meĎunarodnih nivoa vlasti. Zbunjeni smo i krajnje zabrinuti da,

pored svih dokaza i navoda datih u 6 molbi i zahteva nije započeto rešavanje našeg zajedničkog

problema. Zato smo, po prvi put, ovim apelom obuhvatili i meĎunarodne organizacije za ljudska prava.

U dosadašnjih 6 obraćanja, priloţili smo vam sve raspoloţive informacije i dokaze o prirodi,

dimenzijama i vremenu trajanja našeg problema. Sada ništa novo nemamo da dodamo, osim da

ponovimo da na terenu nasilnici i dalje bezbriţno eksploatišu našu imovinu. Informacije o

trogodišnjim naporima da animiramo više nivoe vlasti u Prištini, meĎunarodne faktore i javnost (bez

meĎusobne prepiske zbog tajnosti podataka), kao i konkretne dokaze moţete preuzeti sa Google Drive

linka: https://drive.google.com/drive/folders/1VZgypi7tz5U5DIGd_wr_QLbwI1oBa3Aq .

Imajući u vidu da, kao obični ljudi, ne znamo više kome i kako možemo dalje da pišemo molbe zahteve

i apele za pomoć, težište u ovom apelu postavljamo samo na jednoj tački:

1) tražimo da nam odgovorite, da nas naučite kome i kako od meĎunarodnih institucija van

Beograda i Prištine dalje da se obratimo za pomoć. Prema dosadašnjim rezultatima, jasno je

da EULEKS, OEBS i UNMIK nisu uložili vidljiv i potreban napor da nam pomognu da rešimo

problem, a da su viši nivoi vlasti u Prištini u suštini odustalli od saradnje nakon upoznavanja

sa problemom. Čak, nije reagovao ni Državni tužilac Kosova – nakon zahteva i tri urgencije.

Podsećamo Vas da smo teţište u prošla dva obraćanja postavili na predlogu da EULEKS, OEBS i

UNMIK, diplomatska predstavništa zemalja KVINTE u Beogradu i Prištini i nadleţne vlasti na terenu

provere naše navode i shodno rezultatima preduzmu odgovarajuće mere za rešavanje problema.

Naravno, uz saradnju sa lokalnim i višim nivoima vlasti. I opet – potpuno ignorisanje i ćutnja.

Naglašavamo ponovo da molbama, zahtevima i apelima ne prekidamo saradnju sa lokalnim i višim

nivoima vlasti, kao i sa meĎunarodnim faktorima u Beogradu i Prištini. Primaoce apela u čijoj

nadleţnosti nije rešavanje našeg problema, molimo da (samo zato) ovaj apel ne stavljaju ad akta, već

da se stave u naš poloţaj i da ljudski razmisle i predloţe od koga još i na koji način da traţimo pomoć.

Kao i do sada, pričamo jezikom činjenica, bez komentara i bez ikakve političke ili druge pozadine. Mi

smo nemoćni ljudi koji traţe pomoć da se provere naši navodi i da se nasilnici udalje od naših imanja.

MeĎutim, dosadašnja iskustva i rezultati napora pred lokalnim, višim i meĎunarodnim instancama

govore nam da nisu ni obratili paţnju na 6 naših obraćanja i da to smatraju završenom pričom. Sa tim

se ne moţemo pomiriti i nema nam druge, već da nastavimo da upućujemo apele meĎunarodnim

institucijama van Beograda i Prištine i meĎunarodnim organizacijama za ljudska prava da nam

pomognu u naporima da, posle 26 godina, ponovo raspolaţemo privatnom svojinom.

Obrazloženje (analiza zasnovana na činjenicama i dokazima, kao i dosadašnjim iskustvima):

Nas 34 vlasnika otete, uništene i eksploatisane imovine (od toga, 14 vlasnika ”nestalih” domaćinstava)

već 26 godina ne smemo ni prići našim domaćinstvima i imanjima iz straha za živote. Živimo u

izbeglištvu i nemoćno gledamo na satelitskim snimcima kako nam nasilnici uništavaju domaćinstva i

imanja, a na internetu kako naplaćuju subvencije iz Prištine za poljoprivredu za našu zemlju. Od

2.000-te godine imali smo bezbroj odlazaka u policiju i više postupaka pred Sudom, već tri godine

upućujemo dopise i dokaze višim instancama vlasti i međunarodnim institucijama, ali smo i dalje

potpuno bespomoćni da iniciramo rešavanje problema na korektan i konkretan način. Sve što smo

znali i mogli, kao obični građani i pod teretom stanja na terenu, već smo preduzeli i više ne postoje

institucije kojima se nismo obraćali. Nama su ruke potpuno vezane stanjem na terenu, jednim delom

zbog ponašanja nasilnika, a drugim zbog nekorektnog ponašanja institucija vlasti svih formi i nivoa.

Nemojte nas razumeti pogrešno, ali šta mi obični ljudi dalje da očekujemo od lokalnih i viših organa

vlasti na terenu, kao i od međunarodnih institucija u Beogradu i Prištini koje do danas ni na koji način

nisu pokazale da su zainteresovane za rešavanje našeg problema (bar ne, da mi znamo za to)? Mi ni

sada ne odustajemo od saradnje, ali izvesno je da po dosadašnjem njihovom pristupu ne moţemo

očekivati čak ni proveru naših navoda i dokaza na terenu, a kamoli rešavanje problema.

Poštovani, podsećamo vas da je naš problem posledica 5 činjenica na koje ukazujemo od prvog dana:

Činjenica prva: jedna albanska porodica iz susednog sela Karače je, počev od 2000. g, otela, uništila i

neprekidno eksploatiše svu raspoloţivu srpsku imovinu dva jedina srpska sela u jednoj zaokruženoj,

ogromnoj celini. Brojkama iskazano, radi se o oko 220 hektara imovine (domaćinstva, obradiva zemlja,

livade, voćnjaci, šume).

Uništili su svih 14 domaćinstava sela Miroče (u periodu od 2007-2017 g), selo

više ne postoji na terenu. Preorali su sve međe svih parcela i napravili nekoliko ogromnih obradivih

površina. Posekli su sve voćnjake i pretvorli u livade i pašnjake. Na imanju jednog vlasnika napravili

su ogromnu farmu goveda i našu imovinu eksploatišu za potrebe ishrane tih životinja.

Šumu koriste

radi prodaje za ogrev. Sve to rade bezbrižno već dve i po decenije, uz znanje i toleranciju lokalne

policije i Suda, uz korišćenje subvencija za poljoprivredu iz Prištine za našu imovinu. Neki članovi

porodice imaju lične karte sa prebivalištem u selo Miroče, a da nisu kupili kuću ni od jednog vlasnika.

Činjenica druga: problem je na nacionalnoj osnovi i opterećuje sve Srbe koji su imali nesreću da su

vlasnici imanja kao dela ukupne srpske imovine koju su nasilnici prisvojili i pretpočinili svojim

potrebama. Problem nije lične prirode između nasilnika i pojedinačnih vlasnika imanja, bar 90%

vlasnika imanja uopše ne poznaje tu porodicu.

Uništavanje imovine nije posledica ratnih dešavanja ili

osvete nekom vlasniku imanja za ranije sukobe bilo kojeg tipa. Ni jedan vlasnik i ni jedna parcela nisu

izuzeti od takvog ponašanja nasilnika. Problem nije posledica neslaganja pojedinačnih vlasnika imanja

sa institucijama vlasti. Mi smo slučajne žrtve opšteg sistemskog nasilništva. To nam rade ljudi čijeg su

oca nekad, da bi ishranio porodicu iako je Albanac iz susednog sela, naši stari zaposlili u Osnovnoj

školi u etnički srpskom selu Gojbulja. Nama je ta njihova opšta mržnja potpuno neshvatljiva.

Činjenica treća: Vlasnici imanja, pojedinačno od 2000. godine traţe pomoć od nadleţnih lokalnih

organa (policije u suda), ali bezuspešno. Naša iskustva sa tim ustanovama su potpuno negativna jer:

policija nam nije davala pisani dokaz o prijavama, samo bi nas saslušali i sebi nešto zapisivali,donete sudske presude nemaju moć da promene stanje na terenu i vlasnicima vrate imanja,policija i sud godinama uporno ignorišu naše navode da je problem bilo kojeg pojedinačnog vlasnika imanja samo deo ukupnog problema 34 vlasnika imanja i posledica opšteg odnosa nasilničke porodice prema celokupnim imanjima svih Srba iz dva sela,policija i sud prilikom prijava pojedinačnih vlasnika, bez obzira na izjave vlasnika, problem

umanjuju i tretiraju samo kao običnu uzurpaciju par parcela (ignorišu pitanje uništenih domaćinstava i

sečenih šuma i voćnjaka). Znači, nakon promene motiva problema i umanjivanja dimenzije i iznosa

štete, problem dalje rešavaju samo kao običan spor uzurpacije između pojedinačnog vlasnika imanja i uzurpatora, čime u suštini obesmišljavaju suštinu i umanjuju dimenziju problema,policija i sud nikad nisu ni pokušali da sarađuju po pitanju 14 uništenih domaćinstava sela Miroče,ignorišu činjenicu da je uništavanje svih kuća i drugih objekata 14 domaćinstava (čitavog sela

Miroče) bez ostataka na terenu rezultat desetogodišnjeg „rada“ više ljudi sa mehanizacijom, a na

prijave vlasnika pokrecu postupke samo protiv jedne do dve osobe za uzurpaciju par parcela,

Činjenica četvrta: Ne prekidajući saradnju sa lokalnim nivoima vlasti, vlasnici imanja od 2022. godine,

zajedničkim nastupom, počeli su da traţe pomoć da reše problem od viših nivoa vlasti u Prištini i

predstavnika međunarodnih institicija i medija u Beogradu i Prištini (EULEKS, OEBS, UNMIK,

diplomatska predstavništva i ambasade, Ministarstvo za povratak, Institucija Ombudsman,

Ministarstvo administracije lokalne samouprave, Agencija za uporeĎivanje i verifikaciju imovine,

Drţavni tuţilac Kosova – zahtev i čak tri urgencije za godinu dana).

Ne postoji institucija ili nivo vlasti od kojih nismo traţili pomoć za rešavanje problema, ali bez ikakvih rezultata. Do danas, nije nam poznato da je neko nešto konkretno preduzeo, a nasilnici neprekidno eksploatišu naša imanja.

Činjenica peta: Trajanje i nerešavanje problema nije posledica nemara ili lenjosti jednog ili dva

vlasnika imanja da pokrenu i vode sudske postupke, već nemogućnosti svih 34 vlasnika imanja da

uopšte iniciraju rešavanje problema. Veliki broj vlasnika koji su izbegli u veće srpske sredine ne smeju

čak ni da pokrenu postupak pred sudom iz straha za svoju bezbednost, zbog nasilničkog ponašanja i

pretnji nasilnika, kao i učestale prakse da se sudski postupci za otimanje imovine prekidaju novim

sudskim postupcima za ratne zločine protiv vlasnika imanja.

Protokom vremena dodatno se problem

komplikuje, jer je velik broj vlasnika imanja preminuo, a njihovi naslednici ne mogu da vrše

ostavinske postupke zbog rizika za svoju bezbednost i velikih administrativnih problema. Ni jedan od

četri kontaktiranih advokata Albanaca, krivičara, ne želi da zastupa vlasnike imanja jer problem je na

nacionalnoj osnovi, a rekli su nam čak i da ti nasilnici imaju do 50 krivičnih prijava za ostala nedela.

Tražnje pravde korišćenjem besplatne pravne pomoći je postupanjem Suda pretvoreno u svoju

negaciju. Naime, nekoliko donetih presuda nije vlasnicima omogućilo raspolaganje privatnom

imovinom, jer ne menjaju stanje na terenu Čak, jednom je Sud ignorisao izjavu vlasnika i stavove

policije i tužioca iz predloga za krivičnu prijavu (za uništenu kuću i domaćinstvo, posečene voćnjake i

šumu i oteto celo imanje), već je pokrenuo postupak samo za uzurpaciju dve parcele protiv jednog lica.

Posle 8 godina suđenja i nekoliko dopuna predmeta novim dokazima i ponovljivim zahtevima da se

krivičnim postupkom obuhvati celokupna šteta, Sud je okončao postupak oslobađanjem nasilnika zbog

nedostatka dokaza i bez prava žalbe vlasnika imanja. Takvim postupanjima, Sud je u suštini dao

aboliciju nasilnicima za nasilništvo, a vlasnicima imanja prekinuo napore za dalje traženje pravde.

Imajući u vidu sve napred navedeno, iskreno pitamo šta mi obični ljudi dalje da očekujemo od lokalnih

i viših organa vlasti na terenu, kao i od međunarodnih institucija u Beogradu i Prištini? Šta da radi bilo

koji Srbin vlasnik jednog od ukupno 14 „nestalih domaćinstava“ u periodu od 2007 – 2017. g ili Srbin

vlasnik jednog od 34 imanja koja se neprekidno eksploatišu od 2000. g, a koji prema dosadašnjem

iskustvu uopšte ne može pokrenuti postupak jer nema dokaza ili barem svedoka (po stavu Suda)?

Još jednom ukazujemo da smo razočarani ignorisanjem naših dosadašnjih molbi i zahteva. U skladu sa

misijom i svrhom postojanja nosioca vlasti (lokalnih, viših i međunarodnih, naročito EULEKS, OEBS

i UNMIK), očekivali smo bar da provere naše navode na terenu, bar da nam odgovore. Ni to se nisu

udostojili. Mi se sa takvim stavom nikada nećemo pomiriti, jer tražimo privatnu svojinu.

Vlasnici imanja atara sela Miroče i dela atara sela Gojbulja

I ovo Vam može biti interesantno
Pogledaj vesti o: Eulex,   Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija

Nastavak na JUGpress.com...