Izvor: B92, 08.Nov.2011, 12:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto FIC-u smeta srpski standard?
Beograd -- Tržište privatnog obezbeđenja u Srbiji vredi oko 150 miliona evra, a standardi nikoga ne ugrožavaju, ocenjuju u firmi Sekuritas.
"Mi smo ovog trenutka najveći strani investitor za oblast usluga privatnog obezbeđenja, zapošljavamo 6.500 radnika i nismo članica Saveta stranih investitora, niti razumemo baš najbolje njihove primedbe na nacionalne standarde koji su usvojeni za ovu oblast", kaže Đorđe Vučinić, iz firme Sekuritas koja je u stopostotnom vlasništvu švedskog >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << kapitala.
„Mislim da je to samo pokušaj nekog pritiska bez argumenata s obzirom da ti standardi nisu obavezujući ni za firme iz oblasti osiguranja, a naročito i ne mogu biti obavezujući za naše klijente. Svaki klijent može da traži ove ili one standarde i procedure i svaka kompanija može da uskladi svoje usluge sa ovim ili onim standardima ili da ih ne uskladi", kaže on.
Savet stranih investitora u Srbiji nezadovoljan je jer Srbija još nije uredila sektor privatnog obezbeđenja, pa njime, kako navode, može da se bavi ko god hoće. U ovogodišnjem izdanju Bele knjige, Savet stranih investitora je kritikovao i primenu srpskog nacionalnog standarda SRPS A.L2.002 u toj oblasti.
Vučinić kaže da njegova firma još nije preuzela sporne nacionalne standarde, ali generalno nema ništa protiv njih, naprotiv pozdravlja svaki napor da se oblast uredi.
„Nije mi uopšte jasna ta priča. Ti standardi nikoga ne ugrožavaju na tržištu. Tržište je slobodno, to bi Savet stranih investitora trebalo najbolje da zna".
Vučinić tvrdi da je javna rasprava o ovim standardima bila vrlo transparentna i da su na učešće u toj raspravi pozvane sve firme koje pripadaju bilo kom udruženju pri Privrednoj komori Srbije, pa prema tome i firme članice Saveta stranih investitora.
Što se tiče primedbi na kriterijum najniže cene kao presudni na tenderima države, inače najvećeg ponuđača u oblasti usluga obezbeđenja objekata i lica, Vučinić se pita ko bi državu mogao da natera da plaća ovu ili onu cenu, mada priznaje da tu ima nekih ozbiljnih kontroverzi.
„Najniža cena svakako nije dovoljan kriterijum tim pre što i nema definicije najniže cene. Radni sat u ovom sektoru naplaćuje se između 220 i 230 dinara", kaže on.
"Ta cena, u postojećim uslovima, jeste izuzetno visoka, ali na tenderima javnih preduzeća i države pojavljuju se i ponude sa cenom od 130-140-150 dinara po radnom času, kod kojih se morate zapitati da li su ekonomski opravdane i može li ta cena da obezbedi i uslugu potrebnog nivoa, i plaćanje zakonskih obaveza državi i pozitivno poslovanje. Ali i tu imate tržišni odgovor: Svako je slobodan da posluje i sa gubitkom, ako hoće, pa i da otera sopstvenu firmu u stečaj. Ko može da mu zabrani?", pita se Vučinić.
