Izvor: B92, 29.Maj.2011, 01:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Švedski H&M i dalje izbegava Srbiju
Novi Sad -- U njemu svi žele da kupuju jer je u trendu, a opet, jeftin. Iz ugla srpskog potrošača, bolje reći: pristupačan prosečnom džepu.
U njemu svi žele i da rade, jer je reč o atraktivnom poslodavcu kod kojeg se mnogi zapošljavaju, čak i za platu manju od prethodnog radnog mesta. Ali - nema ga u Srbiji.
Švedski, širom sveta poznati modni div H&M, koji prodaje odeću za "male pare" prisutan je na 38 tržišta sveta, ima 2.200 trgovina i 87.000 zaposlenih. U >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << njemu se duže od dve decenije oblače Bečlije, Parižani, Madriđani...
Do kraja prošle godine otvorio je oko dvesto trgovina u Americi i sve su se pokazale kao hit. Švedska modna kuća baš nikada nije pogrešila kada je u pitanju širenje brenda niti se ikada dogodilo da se mora povući s nekog tržišta. Došla nam je i u komšiluk – otvorila je dve trgovine u Zagrebu. Da ne govorimo o tome da H&M uvek mora imati najbolju lokaciju. Čak i ako se oko nje lome koplja. Međutim, ni na jednu u Srbiji još nije bacio oko.
Srbija evropska Kina
Srpskih brendova nema u svetu, ali naši tekstilci ostvaruju dobre rezultate na svetskoj pijaci. Tekstil je, uz poljoprivredu, grana koja pokriva uvoz izvozom. Ali, mogli bismo mnogo bolje. "Brend je proizvod koji, da bi se napravio i da bi u Evropi neko čuo za njega, košta od pet do deset miliona evra. Zato nijedna firma iz Srbije nikada nije uspela da stvori brend inostranog uticaja. Ali, stalno me muči vizija da bi Srbija mogla da bude evropska Kina. Da možemo robu da prodajemo po cenama tri puta nižim od konkurencije, jer imamo nisku cenu rada i izuzetnu tradiciju kvaliteta. Komercijalnom prodajom gotovog komada možemo da budemo neposredan partner EU, jer za svaku je porudžbinu iz Kine potrebno 90 dana, i to su velike količine robe, što je problem", ukazuje Milan Knežević.
"Imamo previše iskustva i jako dobro znamo da procenimo kakva je situacija na tržištu", kazao je hrvatskim novinarima Karl-Johan Person, prvi čovek popularnog švedskog brenda. Menadžment ove modne kuće očito još nije procenio da je vreme za srpsko tržište. Nije nam, recimo, stigao ni C&A, u kojem Evropljani takođe vole da se oblače i mogu da se obuku za male pare.
Milan Knežević, koji je i vlasnik kompanije Modus, kaže da "stranih investicija nema ni u jednoj pa ni u modnoj branši jer su, svima je jasno, ovde uslovi izuzetno komplikovani za privređivanje. Pritom, srpsko tržište je potencijalno malo, ali verovatno im je najveća prepreka to što je u Srbiji toliko nizak standard da je to problem i za one koji su se već tržišno pozicionirali".
"To je ono po čemu će i ubuduće biti prepoznato srpsko tržište: na njemu će prolaz imati isključivo sirotinjska roba. Danas u Srbiji bolje rade 'sekend hendovi' nego 'normalne' radnje, a dobar deo tih roba iz druge ruke se švercuje i niko je ne oporezuje", objašnjava Knežević, koji je i Predsednik Unije proizvođača tekstila, odeće, kože i obuće.
On takođe ukazuje i na to da je tržište tekstila u Srbiji popunjeno, te da su poslednjih godina ovde došli mnogi brendovi. Međutim, opšte siromaštvo u Srbiji je takvo da ne može uvažiti nove, pogotovo ne kvalitetne i skuplje brendove, ocenjuje on.
"Naravno, te kompanije imaju distributivne planove, ne rade ništa napamet i normalno je da će ići pre u Hrvatsku gde je dva puta veća plata, nego da dođu ovde, u ovaj jad i čemer. A imamo i još jednu omču za vratom – u Srbiji je tržište najneuređenije na svetu. Na njemu je 60 posto prometa tekstilnih roba izvan zakona, a to nigde ne postoji. Zbog toga i brendovi koji 'rade' jeftinije robe zaobilaze Srbiju. Čak ni oni ne mogu da podnesu konkurenciju sivog tržišta", naglašava Knežević.
Kako kaže, crno tržište tekstila u Srbiji ostvaruje prihod od 1,5 milijardi evra godišnje, a budžet na ovaj način gubi oko 400 miliona evra samo na ime poreza. Crno tržište ne može i ne sme biti socijalna politika ove države, a to jeste, ukazuje on. Kada bi se ono uvelo u legalne tokove, tražnja za domaćim tekstilom uvećala bi se za više od 500 miliona evra, što bi omogućilo nove investicije, ocenjuje naš sagovornik.
Inače, po finansijskom obimu, nelegalni izvori i načini distribuiranja robe na crno mogu se razvrstati u nekoliko kategorija. Prvi i najveći je prodaja kineske robe, koje se, po završetku postupka carinjenja, 90 odsto prodaje na buvljacima, pijacama i u kineskim radnjama za keš, bez bilo kakvih knjigovodstvenih razduženja. Obim prodaje ove robe godišnje, iznosi više od 800 miliona evra, veli Knežević.
Potom imamo nelegalnu proizvodnju koja se odvija u hiljadama malih radionica u Srbiji, u kojima radi po pet-šest neprijavljenih radnika, a koje uglavnom šiju za buvljake, komisione, prodaju po firmama i za kineske tržne centre. Cveta i "mravlji šverc" iz Italije, Turske i Mađarske. Radi se o robama više klase i cena koja se nabavlja za butike, a kroz carinu prolazi kao lični prtljag...
Kako funkcioniše legalno tržište "krpicama" u Srbiji? Prisutni su brojni poznati inostrani brendovi, od "zare", "manga", "njujorkera", "toma tejlora", preko "dolče gabane", "bosa" do najekskluzivnijih. Pojedinci koji uzmu u ekskluzivno zastupanje veliki broj brendova, nastupaju samostalno, ali i oni se uglavnom grupišu na jednog distrubitera zato što bi pojedinačno predstavništva za svaki od tih brendova koštala mnogo.
Ekskluzivno zastupništvo obično se daje nekome ko ima lokale na ekskluzivnim mestima i ko je moćan da izda finansijske garancije, odnosno otkupi licence za distribuciju na srpskom tržištu.
Recimo, upravo ovih dana, nakon pet godina razvoja brendova "zara", "masimo duti", "pul end ber", "stradivarijus", "berška" i "ojšo", "Delta sport" prodala je franšizu nazad vlasniku – španskom Inditeksu za 23 miliona evra.
U kompaniji "Delta sport", kako kažu, planiraju dovođenje i pozicioniranje novih brendova na tržištu zapadnog Balkana, a već je potpisan ugovor s jednom od vodećih svetskih modnih kuća i prva prodavnica će uskoro biti otvorena u Beogradu.
.jpg)
