Izvor: B92, 20.Jul.2011, 15:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Od magacionera, do ratnog profitera

Beograd -- Gorana Hadžića, haški tribunal ne tereti za finansijske malverzacije o kojima se godinma priča, iako ga one povezuju sa navjećim ratnim profiterima.

Svoju "karijeru biznismena" koja se non stop prožimala sa ulogom političara, Hadžić je počeo je skromno kao magacioner pogona VUPIK (1991-1995) u Pačetiu, međutim postao je poznat po švercu hrastovine i nafte devetedesetih godina.

"Ja sam samo mali čamac privezan za veliki brod." Tako je početkom >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << devedesetih Goran Hadžić odgovarao na primedbe ljudi iz tek formirane Republike Srpske Krajine, čiji će predsednik postati nešto kasnije.

Hadžić je bio više nego blizak Badži Stojičiću, Braciki Kertesu, Frenkiju Simatoviću, Jovici Stanišiću i Željku Ražnatoviću Arkanu, kaže Miloš Vasić navodi u tekstu u Vremenu

"Bio je blizu Beogradu i još bliži glavnom stanu finansijskih i drugih mahinacija zbog kojih se rat u Slavoniji itd. smesta pretvorio u grabežno umorstvo – ako nije i počeo s tom nameromGoran Hadžić možda jeste bio "mali čamac privezan za veliki brod", ali je taj čamac uskoro bio pun kao brodm", ocenio je Vasić.

Istorija ratnog profiterstva u kojem je učestvovao Hadžić počinje s jesni 1991. u haosu koji je vladao posle opsade i pada Vukovara. Istočna Slavonija bila je poprište najveće pljačke koju rat može da pruži.

"Haos koji su širili dobrovoljci i rezervisti, uz logističku pomoć JNA, ipak nije bio sasvim nekontrolisan: nad bandama je bdeo Radovan Stojičić Badža, visoki oficir MUP-a Srbije detaširan u Slavoniju kao komandant Teritorijalne odbrane, sa saradnicima. Badža ja pazio da se dobrovoljci sasvim ne otmu kontroli i arbitrirao u svađama oko plena, uz pomoć Srpske dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića Arkana, koja je imala poseban status. Nakon pada Vukovara, u novembru 1991, i potpisivanja Vensovog plana JNA se povukla, a većina dobrovoljaca se, sa sve plenom, vratila u Srbiju", kaže piše Dejan Anastsijević u tekstu u Vremenu.

On kaže da mladoj Hadžićevoj državi nije bilo lako.

"Sve pokretno od vrednosti u Vukovaru i okolini bilo je opljačkano i odneseno u Srbiju, od bele i crne tehnike do klozetskih šolja i ragastova. Ostale su samo dve stvari, i to zato što se nisu mogle smestiti u gepek ili na kamion: nafta i hrast. Naftnih izvora je bilo u Đeletovcima, opština Nijemci, tik uz granicu, a dragocenog slavonskog hrasta u obližnjim Ilincima. Slobodanu Mediću Boci i njegovim Škorpionima, koji su nakon pada Vukovara ostali kratkih rukava kad su se delili plen i teritorija, dodeljen je osetljiv i unosan posao obezbeđivanja ovih vrednih resursa, kao neka vrsta kompenzacije", navodi Arnastasijević.

"Tu im je upala sekira u med. Kada su nametnute sankcije, a cena benzina se popela na pet maraka po litru, nafta iz Đeletovaca je pokrivala više od dvadeset odsto potreba Srbije. Kada je reč o hrastovini, cena na svetskom tržištu bila je oko sto maraka po kubiku, mada ga je Arkan izvesnoj firmi iz Čačka prodavao po deset maraka"

Potkraj 1995. godine je "zbog viših državnih interesa" krenuo sa sečom slavonskog hrasta i još skupljeg američkog oraha koji je iz Hrvatske stizao u Srbiju. U taj posao bili su pored Škoršiona bili uključeni i neki visoki dužnosnici JUL-a stranke Mire Marković, supruge Slobodana Miloševića.

Jedan deo te hrastovine, navodno je ugrađen je u Miloševićevu letnju rezidenciju na Crnom Vrhu kod Bora; koliko je platio, ne zna se"

Aprila 2002. godine Hadžić je tužio nekoliko medijskih kuća i tražio odštetu od 200.000 dinara. Mediji su objavljivali da je dobio stan od 125 kvadrata u Novom Sadu, da ima šest stanova u tom gradu...

Koliko je taj posao bio razgranat i profitabilan govori podatak da je jedan od dužnosnika JUL-a otvorio u Hrtkovcima pilanu, u kojoj je od hrastova rezana građa i u tom je poslu zaposlio oko tristotinjak ljudi. Po nekim procjenama, posečeno je oko 60.000 kubika najkvalitetnijeg hrasta i američkog oraha, do kraja 1996. godine.

"Sav promet naftom i hrastovinom, a kasnije i cigaretama i kradenim automobilima kontrolisala je Služba državne bezbednosti, na čelu sa Jovicom Stanišićem i neizbežnim Frankom Simatovićem, i uzimala lavovski deo za "državne" potrebe. Prvi na redu posle Službe bio je Arkan, odmah za njim Hadžić, a od ostatka su se namirivali lokalni "biznismeni" poput Milenka Čančarevića Čanče, vrlo zanimljivog lika koji se epizodno pojavljuje u "Sablji", kada je uz pomoć dva drugara na svoju ruku pokušao da uhapsi JSO. Ostatak od ostatka profita bio je više nego dovoljan za Bocu i odabrane Škorpione, koji su počeli da se bogate i kupuju kuće i lokale po Vojvodini. Za čiste račune i uredne prihode brinuo se Mrgud, poverenik Službe, koji je kasnije doterao čak do zamenika ministra odbrane RSK", navodi Anastasijević.

Sve je to tako trajalo za do kraja zabave 1997. kada je Goran Hadžić svoj već dobro nakrcan "mali čamac" usidrio u Novom Sadu.

Po dolasku u Srbiju radio je kao savjetnik generalnog direktora Naftne industrije Srbije (NIS) u Novom Sadu, a sa ove funkcije ga je pred kraj mandata smijenio tadašnji v.d. direktor Jovan Vulić i rasporedio 22. oktobra 2001. na mesto samostalnog stručnog saradnika u sektoru veleprodaje NIS-NAP.

Nastavak na B92...