Izvor: B92, 23.Sep.2013, 21:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kruna kineskog ulaganja u Tibet
Zagreb -- Kineska vlada objavila je da je za komercijalne letove otvorila najviši aerodrom na svetu, piše portal Business.hr.
Reč je o aerodromu Daočeng Jading koji se nalazi u jednoj autonomnoj oblasti centralne kineske pokrajine Sečuan, tik uz granicu s Tibetom.
Radi se o planinskom području gde živi mahom tibetansko stanovništvo, a koje je od velikog strateškog značaja za kineske vlasti jer se tu nalazi istorijski prilaz iz centralne Kine prema Tibetu.
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 <<
Zato je poslednjih godina Kina ulagala dosta finansijskih sredstava u to područje, odlučivši, između ostalog, da izgradi aerodrom 4.411 metara nadmorkse visine, upravo da bi olakšala saobraćaj prema Tibetu.
Do sada postojećim saobraćajnicama se od Daočenga do Čengdua, glavnog grada Sečuana, putovalo dva dana, a sada se avionom ta razdaljina prelazi za 65 minuta.
Aerodrom je ne samo rekorder po visini na kojoj se nalazi, nego je istovremeno i drugi na listi aerodroma s najdužom pistom iza njujorškog aerodroma Džon Kenedi.
Na toj visini, naime, vazduh je jako rijedak, pa avionima treba mnogo više vremena da se zaustave kada njihovi motori rade unazad nakon sletanja na pistu. Pista je zato dugačka čak 4.200 metara.
Slika Tibeta menja se brzinom brzog voza
Aerodrom je deo ogromnog projekta kineske vlade kojim se predviđa povezivanje nekada potpuno izolovanog Tibeta sa okolnim kineskim pokrajinama.
Svojevremeno u tom delu Kine uopšte nisu postojale prikladne saobraćajnice. Do tibetanskog glavnog grada Lase moglo se stići samo nesigurnim avionskim letovima do tamošnjeg malog aerodroma. Taj nedostatak saobraćajnih veza je samo otežavao kinesku kontrolu nad nemirnim Tibetom u prethodnim decenijama.
No, kako je Kina u poslednje vreme ekonomski ojačala, u Pekingu je stvoren plan da se – neozavisno od toga koliko će to koštati – unaprede saobraćajne veze, i to ne samo da bi se lakše prebacivala vojska, nego i da se unapredi sveukupna ekonomija Tibeta, a posebno razmena dobara s drugim delovima Kine, ali i sa stranim zemljama, te da se razvije turizam.
Počelo se s izgradnjom puteva na strateškim pravcima, ali to nije bilo dovoljno za bitno unapređenje sveukupnog saobraćaja budući da je Tibet ogroman, pa je i s najboljim putevima teško savladavati tamošnje daljine.
Zato je prvo skovan ambiciozan plan povezivanja Lase s drugim delovima Kine superbrzom železnicom. U julu 2002. godine Kina je zvanično počela izgradnju tog velikog ekonomskog projekta, za koji se znalo da će - kada bude završen - imati ne samo ekonomsko nego i ogromno političko značenje, pa je stoga izazivao i neke kontroverze.
Tada je počela izgradnja te 1.118 kilometara duge železničke pruge, koja danas povezuje grad Golmud u kineskoj provinciji Kvinghai sa glavnim gradom Tibeta Lasom.
Bila je to prva železnička pruga koja je Tibet povezala sa drugim delovima Kine. Bilo je predviđeno da će projekt koštati 2,5 milijardi dolara, a najavljeno je da bi izgradnja trebalo da bude završena do 2007. godine.
Bila je reč o tehnički izuzetno teškom projektu, jer je bilo predviđeno da će najveći deo železničke pruge prolaziti trasom koja se nalazi na visini od preko 4.000 metara, pa će to biti i najviša železnička pruga ovog značaja na svetu. Na jednom mestu vozovi se penju i na preko 5.000 metara.
Pruga se gradila na geološki teškom smrznutom terenu, u području poznatom po brojnim potresima, odronima, te drugim prirodnim pojavama koje će pretiti pruzi. Najveći deo pruge prolazi kroz nenaseljeno, ekološki vrlo osetljivo područje, a delovi pruge gradili su se u područjima razređenog vazduha, što je izazivalo teškoće radnicima.
Zbog tog razređenog vazduha i lokomotive i vagoni vozova koji tamo prolaze posebne su konstrukcije, pa je čak predviđeno posebno snabdevanje kiseonikom za svakog pojedinačnog putnika.
Uprkos svim teškoćama pruga je bila završena čak i pre nego što je bilo predviđeno, pa ju je ondašnji predsednik Hu Đintao pustio u saobraćaj 1. jula 2006. godine.
Pruga je, međutim, koštala znatno više nego što je bilo predviđeno - čak 3,7 milijardi dolara - ali po tvrdnjama kineskih vlasti njena izgradnja se u potpunosti isplatila, jer ta pruga već uveliko menja stanje u Tibetu. Već je najavljeno da će se graditi nove deonice unutar Tibeta, a predviđena je i veza prema jugu do Nepala i Indije kroz Himalaje.
Mreža aerodroma
No, kineske vlasti su uz ovu železnicu ušle u još jedan veliki projekat, a to je bila izgradnja cele mreže aerodroma u raznim delovima Tibeta, te u pokrajinama koje se graniče s Tibetom.
Plan izgradnje mreže aerodroma bio je objavljen 2007. godine. Prema tom planu bilo je najavljeno da će Kina u narednih nekoliko godina u Tibet uložiti 10 milijardi evra, što je za 40 odsto više nego što je potrošila u proteklih 10 godina.
Najveći deo tog novca trebalo bi da bude utrošen za unapređenje infrastrukture, ali je rečeno da će deo novca ići i za druge projekte.
Važna stvar u tom planu bila je i izgradnja pomenutog modernog najvišeg aerodroma na svetu.
Ukupno je bilo najavljeno 180 novih projekata, ali i nastavljanje nekih postojećih.
Na vest o ovom planu loše su tada reagovale organizacije tibetanskih izbeglica u inostranstvu, koje se bore za nezavisnost Tibeta, a koje su tvrdile da je to dalji nastavak porobljavanja Tibeta od strane kineskih vlasti, te priprema za eksploataciju tibetanskih prirodnih bogatstava.
U Tibetu su, tvrde predstavnici tibetanskih organizacija u izbeglištvu, nedavno otkrivena velika rudna nalazišta, pa se sve to radi da bi se rudna bogatstva mogla izvlačiti iz Tibeta.
Lokalne kineske vlasti tvrdile su da to nije tačno, te da je glavni cilj ovih investicija popravljanje životnog standarda siromašnog lokalnog stanovništva, što se vidi i po projektima povezivanja 80 odsto tamošnjih naselja putevima i izgradnje sigurnih izvora vode za 2,76 miliona tamošnjih stanovnika, što je sve bilo predviđeno planom Pekinga.
Kineska službena teza uvek je bila da je Tibet neraskidivi deo Kine, te da će Kina to jedinstvo svoje teritorije braniti svim sredstvima. Zato je u nekim razdobljima Kina koristila vrlo represivne metode da suzbije tamošnje pobune i nemire.
Ali, s druge strane, službena je teza i to da se Tibet može trajno umiriti samo ako će Kina značajno ulagati u njegov razvoj, te poboljšavati životni standard tamošnjeg stanovništva koje u nekim ruralnim područjima živi i dalje u skladu s viševekovnom tradicijom.
