Izvor: Politika, 17.Jul.2009, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kome smeta revizija
Ideju o ukidanju obaveznog „češljanja” poslovnih knjiga srednjih preduzeća stručnjaci ocenjuju kao korak nazad u finansijskoj disciplini i povlađivanje onima koji rade ispod žita
U dosta uskoj stručnoj javnosti Srbije poslednjih meseci opet se zapodenula polemika o tome da li zakonom i u kojoj meri treba propisati obaveznurevizijufinansijskih izveštaja. Pogotovo u srednjim preduzećima. Ponajviše u onim pravnim licima (d. o. o.) u kojima je vlasnik jedan zaposlen >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << radnik.
Sve više pristalica ima argument da taj namet treba ukinuti, jer sam vlasnik zna da li mu je i kada neophodna revizija. Privreda je opterećena mnogim nevoljama, a jedna od njih koja i poprilično košta jeste revizija završnih računa. Ima i onih koji tvrde da je potpuno necelishodno zakonom terati pojedina preduzeća na nepotreban trošak, a revizorskim kućama osigurati lagodan posao i zaradu.
Bogoljub Aleksić, član saveta Komore ovlašćenih revizora Srbije, ne deli to mišljenje.
– Ispušta se iz vida veoma prosta činjenica – revizorski izveštaj nije namenjen samo vlasnicima, već širem krugu zainteresovanih. Sadašnjim i budućim poveriocima –da bi mogli objektivno da procenekreditni bonitet dužnika. Menadžmentu – da bi imali pouzdane informacije o pravilnomvođenjuknjigovodstva,bilansiranju, alii o prinosnom, imovinskom i finansijskom položaju preduzeća. Državi –da bi se uverilada je finansijski rezultat, kao polazna osnova za oporezivanje, objektivno utvrđen. Kontrolnim organima – obaveza revizora je da prijavi slučajeve pranjanovca i drugih krivičnih dela. Statistici – da bi se analiza i planovi bazirali na proverenim podacima...
Sporan je argument da se nametanjem revizije srednjim pravnim licima dodatno i bespotrebno opterećuje privreda, iz sasvim običnog razloga– novca. Čak i kada bi, kako je Aleksić izračunao, svih dve do tri hiljade srednjih preduzeća, na koje se odnosi ova obaveza, odustalo od revizije, njihova ukupna ušteda ne bi bila veća od četiri do šest miliona evra. Prosečan trošak za reviziju poslovnih knjiga je oko dve hiljade evra.
Šta bi im te pare rešile? Ništa, ali bi zato, uverava nas sagovornik, drastično opao kvalitet finansijskog izveštavanja.
– Svako bi mogao svoje poslovne knjigei finansijsko stanje da „štimuje” kako mu je volja. Službe društvenog knjigovodstva više nema, a Međunarodni računovodstveni standardi za mnoge su više sredstvo da zakukulje i zamumulje finansijski rezultat nego da ga prikažu onakvim kakav zapravo jeste – napominje Aleksić.
Argument da se nametanjem obaveze omogućava dobra zarada revizorima, po Aleksiću, samo je delimično tačan i odnosi se na preduzeća koja ne obavljaju reviziju uskladu sa pravilima i etičkim kodeksom. U svim ostalim slučajevima, niske cene revizorskih usluga, izazvanei nelojalnom konkurencijom ovakvih „revizora”, jedva da omogućavaju razvoj preduzeća,prijem i obuku novih zaposlenih, što je najbitnija pretpostavka za razvoj profesije.
Reč je, zaključuje Aleksić, ozameni teza. Problem nije u tome što zakonpropisujeobaveznu reviziju, već u tome što ne postoje mehanizmiza kontrolu kvaliteta obavljenih revizija, pa im se malo veruje.
Ocene Aleksića gotovo u potpunosti deli Ljubiša Stanojević, profesor Univerziteta „Singidunum”. On ide i korak dalje u tvrdnji da je najmanje polovina završnih računa koji su bili predmet revizije netačna i neistinita. Da li nam treba neki dokaz više od aktuelnih finansijskih izveštaja za NIS ili PIK „Zemun”. Šta mogu revizori – da se uzdrže od mišljenja ili da izraze rezervu. Zbog toga, po dr Stanojeviću, na reviziji finansijskih izveštaja treba još doslednije insistirati, jer je tranzicija prilika za velike prevare, utaje poreza, pranje para...
Iskustva u primeni revizije na našim prostorima ukazuju da je najveći broj grešaka upravo kad je reč o srednjim preduzećima. I to u svim segmentima revizije – od imovine, kapitala, preko amortizacije, zaliha, do potraživanja, gde su utvrđena najveća štimovanja.
Profesoru Stanojeviću se čini da u zalaganju za ukidanje obavezne revizije izveštaja srednjih preduzeća provejava dobro skriven interes malog broja velikih revizorskih firmi – da monopolizuju tržište Srbije. Da se smanji prostor za rad malim revizorskim firmama i time otvori tržište za velike firme i banke. Ovim potezima, po njemu, ne bi se bitnije povećao kvalitet revizije u Srbiji. Interesi za profit velikih bili bi iznad potreba i interesa čitave zajednice – da se uvede red i disciplina u finansijski sistem. Rešenje je u metodologiji revizije i kontroli revizora, a ne ukidanju pravila koja su tek pustila korenje u našoj ekonomiji.
Slobodan Kostić
-----------------------------------------------------------
„Srednji vek” ekonomije
Bez revizije finansijskih izveštaja i vođenja poslovnih knjiga po Međunarodnim računovodstvenim standardima Srbija se vraća u „srednji vek” ekonomije. Bez tog jezika savremenih finansija niko neće razumeti naše bilanse, a za strane investitore bićemo ne samo nepoželjni partneri, nego i neko koga treba izbegavati. Zbog toga, pogotovo za banke, finansijske organizacije, osiguranje i javni sektor, i zakonskom obavezom treba nametnuti statutarnu reviziju, upozorava predsednik Odbora Udruženja finansijskih organizacija Privredne komore Beograda mr Petar Stefanović.
[objavljeno: 18/07/2009]
