Izvor: Blic, 25.Okt.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li je ucena temelj rusko - srpskih odnosa
Terali zeca, isterali lisicu, kaže naš narod. Ovo oko gasa, međutim, moglo bi se nazvati: terali miša - isterali slona. Doduše, još ga nisu isterali, ali...
A počelo je naivno: Čanak digao dževu zbog poskupljenja gasa, kažu (zli jezici) manje da bi popravio svoj položaj među biračima, a više da bi izdejstvovao još neko mesto u javnim preduzećima. Kako se atmosfera zagrevala, tako se gasna afera širila, obuhvatajući ne samo energetski aranžman sa Rusijom nego i >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << spoljnoekonomsku politiku u celini, i obuhvativši, na kraju, i pitanje načina na koji se utvrđuje, vodi i zastupa ukupna politika u zemlji Srbiji i van nje.
Stvar je eskalirala toliko da su morali da se umešaju ministar policije, specijalni tužilac i UBPOK (Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala). Oni sad ispituju akte državne gasne kompanije, da li je njen direktor imao pravo da potpiše (nesrećni) aneks ugovora (koji su davno, taj ugovor, potpisali drugi); pokreće se pitanje zašto „Jugorosgas" dobija proviziju od 35 miliona evra, pa zašto se uopšte ugovor potpisuje sa posrednikom, „Jugorosgasom", a ne direktno sa „Gaspromom" kao što je bilo do pre dve godine, pa kako smo izgubili 25 odsto vlasništva u toj rusko-srpskoj kompaniji, te je tako „Gasprom" u njoj stekao tročetvrtinsko vlasništvo itd., itd. O ovom poslednjem, doduše, pisala je štampa svega nekoliko meseci pošto je do tajnovitog transfera svojine došlo, ali to nije izazvalo nikakvu pozornost ni ovih sada tako zainteresovanih.
Iako su sva pomenuta pitanja (a ima ih još) važna i zaslužuju podrobno istraživanje, sva ona ipak blede pred jednim koje se nameće, a još nije otvoreno postavljeno. Da li se srpsko-ruski odnosi temelje na uceni. Pitanje je više retoričko. Pošto je odgovor - pozitivan. Sudeći bar po onome što su javno rekli čelnici G17 plus. Na pitanje zašto je njihov čovek, dok je bio na čelu „Srbijagasa", otprilike u ovo vreme 2006. potpisao (sad se ispostavlja problematični) ugovor sa „Jugorosgasom", Mlađan Dinkić je odgovorio: „Zato što ne bi bilo gasa", a Suzana Grubješić: „Zato što ne bi bilo gasovoda".
Obrazloženje dvogodišnjeg zaveta ćutanja da se dosad nije moglo, tj. nije smelo, a da sad, kad je energetski aranžman potpisan i ratifikovan, sme govoriti javno jer su navodno sad naši interesi dobro zaštićeni, ne deluje baš uverljivo, naprotiv, ali nije ni važno. Ako najšira javnost nije znala, najviši državni rukovodioci, na čelu sa Vojislavom Koštunicom i Borisom Tadićem, morali su za to znati. Zašto su (i) oni ćutali?
Kako da verujemo da je to bila poslednja ucena i da posle nje nije bilo drugih, većih? I da su odnosi između Srbije i Rusije bili normalni, tj. da su naši predsednici i predstavnici zaista radili u ime nacionalnih i državnih interesa čime se sve to sa Rusijom na kraju krajeva i obrazlagalo i branilo. Kako da znamo da i onaj ko je „viknuo" 400 miliona evra za NIS nije takođe bio nečim ucenjen. Ako se Šojgu tako arogantno ponašao u Beogradu, koga on drži u šaci?
S druge strane, izgradnja gasovoda „Južni tok" svakodnevno se komplikuje i odlaže. Rusi sad prete da trasa neće ići preko Bugarske (koja je odmah i uredno ratifikovala sporazum) nego preko Rumunije?! Već pre toga je najavljeno da gasovod neće biti gotov do 2013. godine, kako je prvobitno planirano, nego 2015, a možda i kasnije. Cena gasu pada pa ni gasovod više nije tako isplativ, a svetska finansijska kriza takođe poskupljuje njegovu izgradnju.
Usred tog galimatijasa približava se ubrzano zaključivanje ugovora o prodaji Naftne industrije Srbije, gde još i ne znamo šta sve prodajemo, da li uz benzinske pumpe i ostale nadzemne objekte idu i podzemne rezerve nafte i gasa (kako uporno tvrde Rusi)? Da nas opet za dve godine neko ne obavesti da je bio ucenjen i da drugog izlaza nije bilo?
Provizija koja se tu gubi, odnosno zarađuje, mnogo je veća od onih 35 miliona evra. Ne radi se tu više samo o energetskom sporazumu nego o sporazumevanju uopšte i nije u pitanju energetska politika nego politika uopšte.
U tu raspravu moraju da se uključe šefovi države i vlade, i bivši i sadašnji. To je tema za Skupštinu. Iako ovde čovek, čim kaže „Skupština", odmah se ugrize za jezik.
