Izvor: TvojPortal.com, 13.Feb.2012, 00:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Лађе из банкрота продају за тепсију рибе
\дневник.рс/ Најновија „аквизиција“ Владе Србије, оличена, након „бежаније“ чувене америчке фирме „Ју-Ес стил“, у преузимању смедеревске железаре за један долар, поред оне о облигатном чувању радних места 5.500 смедеревских ливаца, ослања се и на чињеницу да је челик с обале >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << Дунава подно Београда неопходан српској привреди.
Ако се има у виду да су само три речна бродоградилишта на западу Бачке, макар када су у питању инсталисани капацитети, „гладна“ чак 10.000 тона челика, цела прича о „Сартиду“ као о сировинској бази српске привреде добија смислене обрисе, али само под условом да ова бродоградилишта, баш као и остатак привреде, послуже за оно за шта су изграђена. Како ствари стоје, у Смедереву ће се начекати када су у питању поруџбенице из три западнобачка бродоградилишта, пошто је судбина ова три привредна субјекта у стечају на веома дугачком штапу.
Наиме, док се некадашња Југославија дичила својом индустријом и извозним потенцијалима, једна од перјаница такве, извозу склоне, привреде било је и речно бродоградитељство, пре свега лоцирано у Војводини. Од свих дунавских и савских бродоградилишта, највећи број њих, чак три, био је лоциран у пречнику од свега десетак километара на западу Бачке. Сомбор се дичио својим бродоградилиштима „Бродоремонт” у Бачком Моноштору и „Дунав” у Бездану, док је Апатин имао своје бродоградилиште које је словило за једно од најсавременијих. Инсталисани прерађивачки капацитети у износу од преко 10.000 тона челика у ова три бродоградилишта били су озбиљан потенцијал и у транзиционом периоду, поготово што су и у временима највеће кризе с навоза силазили бродови за купце претежно из Западне Европе па су ова три бродоградилишта приватизована врло брзо.
Нови власници („Данубиус буилдинг Цорп„ Војина Лазаревића за Апатин и Бездан и „Тератрејд” за Бачки Моноштор), споља гледано, одлично су радили јер се продукција бродова у овом делу Бачке повећавала из године у годину, али готово апсурдно, проблеми у пословању су се гомилали до те мере да су у овом тренутку сва три бродоградилишта у банкроту, што представља потпуни сумрак бродоградње у Сомбору и Апатину. Сада већ бивши већински власници у претходним обраћањима јавности проналазили су безброј разлога за тешко стање у којем су се нашла сомборска и апатинско бродоградилиште након приватизације. Од нестабилног курса, преко компликоване домицилне легислативе, до наводно јаких а неумерених синдиката. Од проглашавања стечаја већински власници су престали, не само да се појављују у медијима већ и да се уопште интересују за будућност својих бродоградилишта. С друге стране, запослени у овим фирмама истичу две најблаже речено чудне чињенице. Прва је она везана за продуктивност, из које се види да је, на пример у Апатину, док је тамошње бродоградилиште било у друштвеном власништву, неких 400 радника могло да живи од производње једног до два брода годишње. Од 2003. године, то јест од приватизације па до банкрота, што значи за само неких седам година, с апатинског синхролифта уз рад знатно мање запослених, сишле су чак 32 лађе, а дугови су се ипак константно повећавали. Да ли ову чињеницу треба посматрати у светлу друге, на коју упозоравају бродоградитељи са запада Бачке, која гласи да су у сва три бродоградилишта новосаграђене лађе биле продаване посредством фирми властитих већинских газди регистрованих у иностранству, најчешће у Аустрији, питање је за надлежне државне органе, познате у Србији са своје ефикасности.
Највећи проблем свакако представља банкрот бродоградилишта у Апатину, приватизованог 2003. године, фирме чија је вредност процењена на 584 милиона, али јој дугови премашују 1,2 милијарду динара. На другој, од сомборског Привредног суда оспореној продаји (што је недавно потврдио и Врховни касациони суд у Београду) као потенцијални купац се појавила компанија „МК-комерц“ која је била вољна да издвоји свега 150 милиона динара за апатинско бродоградилиште. Што се с овом понудом сложио стечајни управник, познаваоце „стечајног бизниса“ ни не треба да чуди, али су непроверене гласине да „МК-комерц“ намерава да од бродоградилишта направи обични речни претоварни центар узнемириле запослене, па и апатинску локалну самоуправу, којој је, јавна је тајна у Апатину, из одређених кругова било сугерисано да се помири са чињеницом да је у сразу Миодорага Костића и једног холандског бродара симпатија „државног врха“, без обзира на понуђену цену, на страни домаћег инвеститора. Било како било, нови покушај продаје апатинског бродоградилишта чији су капацитети финална прерада 6.000 тона челика и којем је највећи адут синхролифт способан да диже бродове тежине до 1.500 тона показаће има ли икакве наде за ово бродоградилиште.
Значајно мање бродоградилиште „Дунав” у Бездану, које је било специјализовано на производњу мањих пловила као што су тегљачи и гурачи, годинама је познатије по судским процесима који треба да докажу или оспоре законитост приватизације него што је то по продукцији, па је нереално да пут Смедерева крену поруџбенице из фирме чији су капацитети пројектовани на прераду 2.000 тона челика годишње, а који су одавно неупослени, док је производни круг одавно зарастао у траву.
М. Миљеновић
Најстарије бродоградилиште тоне
Најстарије бродоградилиште у Србији, бачкомоношторски „Бродоремонт“, основано далеке 1802. године, након банкрота у који га је гурнуо већински власник, београдски „Тератрејд“, чека најављени јавни позив за продају из стечаја, а како се у Сомбору може чути ових дана, око њега „обигравају“ потенцијални купци из Мађарске. У самом Бачком Моноштору тврде да су и за ово бродоградилиште били заинтересовани Холанђани, иначе вишедеценијски купци бродова произведених у овом придунавском селу, а ко ће заиста и учествовати у јавној аукцији капитала најстаријег српског бродоградилишта, оптерећеног дуговима од пет милиона евра, остаје да се види.
