Izvor: Politika, 02.Okt.2010, 23:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dvadeset pet duševnih bolesnika u jednoj sobi
U Specijalnoj neuropsihijatrijskoj bolnici „Kovin“ leči se 736 pacijenata u uslovima koji, po oceni pokrajinskog ombudsmana, „vređaju ljudsko dostojanstvo“
Kovin – Žena sa dijagnozom šizofrenije leži prekrivena gomilom sivih bolničkih ćebadi, iako termometar na zidu oronule fasade pokazuje dvadesetak stepeni. Gvozdeni okvir njenog kreveta naslanja se na prozor sa rešetkama kroz koje se probija škrto oktobarsko sunce i unosi svetlost u neveliku bolničku >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sobu – nekadašnju austrougarsku kasarnu u kojoj se nalazi 25 kreveta. Suverenu monotoniju sive boje razbijaju raznobojni lekovi – farmaceutski „vojnici“ u borbi sa demonima najtežih psihijatrijskih bolesti, složeni u „koloni“ na stočiću. Sobom se širi miris dezinfekcionih sredstava, pomešan sa mirisom urina koji dopire iz susednog kupatila. Ono predstavlja antitezu humanosti – red tuševa bez kabina i toaleti – čučavci koji nemaju vrata.
Iza teške gvozdene kapije bivše austrougarske kasarne podignute 1913. godine, a sadašnje Specijalne neuropsihijatrijske bolnice „Kovin“, trenutno se nalazi 736 pacijenata koji se, prema najnovijem izveštaju Kancelarije pokrajinskog ombudsmana, leče u uslovima koji „vređaju ljudsko dostojanstvo i ugrožavaju ljudska prava i bezbednost pacijenata“.
Dr Željko Rodić, neuropsihijatar i direktor ove najveće i najstarije neuropsihijatrijske bolnice u Vojvodini,uglavnom se slaže sa većinom zaključaka pokrajinskog ombudsmana, ali dodaje da se uslovi lečenja ne mogu promeniti preko noći.
„U skici za profil velikih psihijatrijskih bolnica nalaze se ustanove koje su smeštene na periferiji gradova i to najčešće u bivšim konjušnicama, kasarnama i zatvorima. Mi smo nasledili bivše kasarne austrougarske vojske u kojima već ceo vek lečimo obolele od najtežih duševnih bolesti, a vrata koja simbolički razdvajaju ljude koji se nalaze sa ove i sa one strane normalnosti, postavljena su 1913. godine. Tada su pravljeni i prozori i sanitarni čvorovi i većina stolarije koja se i danas nalazi u bolničkim sobama… Druga stvar koja nam se zamera jeste da naši pacijenti ovde borave deceniju-dve, što je tačno, ali se zaboravlja činjenica da se rodbina praktično „odrekla“ većine ovih osoba. Naši pacijenti su uglavnom osobe kojima su roditelji umrli, a od živih srodnika imaju braću i sestre koji su „zaboravili“ na njihovo postojanje. Gde da ih otpustimo? Na ulicu?“, pita naš sagovornik.
Da bi se psihijatrijski bolesnici lečili u društvenoj zajednici, po rečima dr Željka Rodića, potrebne su kuće, dnevni psihijatrijski centri i zaštitne radionice.
„Za realizaciju ovog koncepta neophodna je pomoć lokalne samouprave, nevladinog sektora i stručnih resursa. A mi to nemamo. S obzirom na tešku situaciju u kojoj se nalazimo i stepen ruiniranosti bolničkih zgrada, jedna od naših inicijativa za humanitarnu pomoć proizvela je reakciju Ministarstva zdravlja, čiji su stručnjaci napravili projekat izgradnje jezgra nove bolnice, koji podrazumeva rušenje dve centralne zgrade i zidanje potpuno nove zgrade koja bi zauzimala površinu od 4.500 kvadratnih metara. Vrednost tog projekta iznosila bi oko 3,5 miliona evra i novac za realizaciju treba da bude izdvojen iz Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine. Taj projekat je odobren, ali za njega jednostavno nema para“, naglašava naš sagovornik.
U nedostatku materijalnih sredstava iz državnih izvora, rukovodstvo ove bolnice ulaže velike napore da ostvari dodatne prihode i poboljša uslove za smeštaj, negu i lečenje pacijenata i da osavremeni načine rada. Dr Rodić ističe da se uskoro očekuje otvaranje novog ženskog odeljenja za akutne psihoze u kojem će sve sobe biti dvokrevetne i četvorokrevetne i gde će boraviti svega 30 pacijentkinja, što predstavlja kvalitativan i kvantitativan pomak u odnosu na sadašnje stanje u paviljonu u kojem se nalazi sto pacijentkinja.
„Pre četiri godine otvorena je Dnevna bolnica i predviđeno je bilo da u nju bolesnici dolaze na dnevnu terapiju, ali ona radi sa pola kapaciteta. Pacijenti iz Smedereva i Pančeva gotovo i ne dolaze zato što se kupovina karte za prevoz ne refundira ako se prelazi manje od 50 kilometara! Zahvaljujući donaciji norveške vlade, izgrađeno je jedno malo odeljenje za dementne pacijente. Njihov smeštaj sufinansiraju njihove porodice. Na vrhu liste za hitno renoviranje nalazi se paviljon za psihogerijatriju u kojem leže teško dementne i i gotovo nepokretne osobe koje su kompletno zavisne od tuđe nege i pomoći“, dodaje dr Željko Rodić.
Rukovodstvo bolnice je izdvojilo novčana sredstva da se sivilo bolničkih zidova zameni bojama sladoleda, tako da se bolničkim parkom miris farbe meša sa mirisima jeseni. Kroz borove koji natkriljuju bolničke paviljone probijaju se sunčevi zraci, a pored „puta kojim se ređe ide“, oslonjen na deblo stoletnog oborenog drveta, leži čovek neodređenih godina i mrmlja neke samo njemu smislene rečenice.
„To je slika pustoši koju u duši stvara šizofrenija – svaki novi ’atak‘ bolesti ostavlja za sobom emocionalnu prazninu. Ove osobe nemaju snage, ni volje da ustanu iz kreveta i sakupe snagu za život. A mi pomažemo da teško breme svojih mentalnih nedaća sizifovski guraju uz životnu uzbrdicu“, zaključuje dr Željko Rodić.
Katarina Đorđević
objavljeno: 03/10/2010
