Izvor: Danas, 06.Nov.2014, 00:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Domaći zadatak za vlast
Preferiram skupove kojima je vreme trajanja unapred omeđeno, a vreme izlaganja limitirano. To kod nas baš i nije standard, naročito ako je organizator državni organ. Međutim, izuzeci postoje, pa je tako 28. oktobra ove godine, u organizaciji jednog nezavisnog državnog organa održana konferencija na temu „Srbija na putu tolerancije i nediskriminacije: iskustva Poverenika za zaštitu ravnopravnosti“. Za svakog od diskutanta agendom je bilo predviđeno maksimum pet minuta, 20 minuta je >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << ostavljeno za pitanja i komentare, a konferencija je trebalo da traje samo dva sata. Međutim, kada je među učesnicima i 12 predstavnika državnih organa, od toga polovina predstavnika zakonodavnog tela i druga polovina predstavnika vlade, odnosno nadležnih ministarstava, jasno je da će vreme biti dobrano probijeno.
Uglavnom su se hvalili svojim rezultatima u borbi protiv diskriminacije u svojim oblastima: obrazovanju, unutrašnjim poslovima, odbrani, radu i socijalnoj zaštiti, zdravlju. Niko od njih se nije zapitao da li bi njihovi rezultati bili i bolji da među svojim saradnicima imaju osobe koje su više posvećene odgovornom poslu uvažavanja ravnopravnosti i tolerancije različitosti. A otkud meni ta konstatacija?
Volela bih i ja da podaci nisu tačni, ali dva istraživanja koja je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti sproveo krajem 2013. po nekim podacima deluju zastrašujuće. Jedno je bilo među predstavnicima organa javne vlasti (sa lokalnog, pokrajinskog i republičkog nivoa i među sve tri grane vlasti), i to po prvi put organizovano, a drugo je bilo već redovno, po četvrti put, na relevantnom uzorku građana. Kada pročitate samo neke od dobijenih podataka, uhvati vas i strah, ima li nade da se naše društvo upristoji, odnosno kako možemo da budemo spokojni kada 59 odsto anketiranih predstavnika javnog sektora deli stav da je tolerancija različitosti otišla u drugu krajnost i da manjine (etničke, seksualne) imaju više prava nego većinsko stanovništvo, da čak 48 odsto smatra da su diskriminisane grupe u našem društvu same odgovorne za svoj položaj?
Potom procenat od 16 posto anketiranih službenika vam se ne učini visok, ali ono što stoji iza tog stava prepadne vas, jer skoro svaki šesti izjavi da to što diskriminacija postoji nije „uglavnom“ opravdano, ali da postoje okolnosti koje bi to mogle opravdati! Ima još zanimljivih podataka - svaki peti, dakle 20 odsto zaposlenih u organima javne vlasti nije znao/la da je diskriminacija zabranjena zakonom. Kad je reč o građanima, smanjio se neznatno broj onih koji su spremni da diskriminišu pripadnika neke od društvenih grupa koje im nisu mile. Nažalost, u odnosu na 2012. godinu, smanjio se i broj onih koji su spremni da se suprotstave diskriminaciji, a broj neutralnih se povećao sa 50 odsto na 56 odsto.
E, sad da nije bilo Poverenika, ne bi bilo ni ovih podataka i živeli bismo u uverenju da smo jedno relativno dobro uređeno društvo, jer su nam zakoni dobri. To što se baš i ne primenjuju onako kako je napisano, a posebno što neka podzakonska akta za sprovođenje zakona nisu doneta ni posle pet godina, znala bi manjina upućenih. Rekorder je ministar obrazovanja (ali ruku na srce, onaj prethodni, a naročito njegov prethodnik, krivi su mnogo više), jer nije doneo akt kojim bi se u institucijama obrazovanja prepoznavali oblici diskriminacije, od strane zaposlenog, učenika ili trećeg lica. Spočitavala je poverenica to više puta i izgleda će se njena upornost isplatiti do kraja ove godine, pa se ni direktori škola neće moći „vaditi“ da nemaju uputstvo kako da prepoznaju diskriminaciju.
Lepo je što su neki predstavnici izvršne vlasti priznali da su pojedine svoje uspehe u borbi protiv diskriminacije napravili ispunjavajući neki od naloga poverenice Nevene Petrušić. Tako je Kancelarija za ljudska i manjinska prava pripremila, a Vlada usvojila Strategiju za zaštitu od diskriminacije nakon Mišljenja poverenice Petrušić, a MUP je vratio kvote za upis devojaka na Policijsku akademiju nakon Mišljenja poverenice.
Institucija Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i poverenica Petrušić sa svojom nevelikom, ali posvećenom ekipom profesionalaca uspostavila je visoke standarde postupanja u zaštiti od diskriminacije građana pojedinaca i naročito ugroženih grupa. Time je, praktično, dala „domaći zadatak“ posebno predstavnicima izvršne vlasti da se pozabave edukacijom svojih zaposleni. Test iz uvažavanja različitosti, poštovanja ravnopravnosti, trebalo bi da bude obavezan deo svakog intervjua za posao, pa čak i za one koji imaju partijske knjižice. U stvari, baš oni bi trebalo bi da budu primer ostalim profesionalcima da je nulta tolerancija na diskriminaciju put do uređenog društva. I, naravno, deo programa za polaganje stručnog ispita za rad u državnoj upravi.
Autorka je politikološkinja
