Izvor: Politika, 23.Mar.2011, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dan kada su se otvorila vrata pakla
Iz Prištine su početkom rata otišle kolone Albanaca a po prestanku dejstava i njihovom povratku grad je napustilo 45.000 Srba koji ni danas ne mogu da se vrate
Nema gradskih zvukova, nema automobila na ulicama – sve je smireno kao pred svitanje, a tek se spustio mrak. Struja je isključena, zavijaju sirene za vazdušnu opasnost. Posle sat vremena velika bleda svetlost se pojavi nad Prištinom, zgrada se malo zatrese i prozorska stakla zazvoniše.
„Nešto je krenulo, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << neka nam svima Bog pomogne”, kaže Slaviša Davidović grupi prijatelja koja se okupila da zajedno dočeka rat. Dobro je što ne vidimo jedni drugima lica u onom polumraku. Beznadežna ravnodušnost i tišina – počeo je još jedan haos, a osećaj da svi, u neku ruku, prisustvujemo sopstvenom pogrebu briše onaj normalni egzistencijalni strah. Profesori, pisci, slikari, večiti studenti gledaju kako se otvaraju vrata pakla i čini se da imamo mnogo vremena za razmenu ovih ledenih emocija. A onda, kao da je to jezivo zatišje eksplodiralo, sa svih strana počinje da gori: avioni, krstareće rakete, naš PVO, „migovi”, ogromna vatrena lopta iz pravca manastira Gračanica, silovit udar vazduha i svetlosti iz kasarne, gradić Kosovo Polje osvetljen kao da sija sunce, na aerodromu „Slatina” svaki čas nešto blešti, trešte očajnički smešni rafali iz automatskih pušaka...
„Jedan avion je pao u Gračaničko jezero”, javlja Ljubo Lilić.
Otkud mu ta vest ne zna se, kao što se ne zna ni kako smo se te večeri razišli i kud je ko otišao. Svi znamo da se više nikada nismo sastali. Čovek pred ovakvom silom ima potrebu da se ukopa u zemlju ili da se besmisleno junači i igra sa svojim gotovo nepostojećim životom. Naredni dani bivali su sve teži, činilo se da se nebo spušta, gađan je sam centar grada, razorena je sirotinjska Moravska ulica, pošta, svaki čas nešto trese, PVO se gotovo više i ne oglašava, ko ima gde malobrojnim autobusima prebacuje decu iz ovog uzavrelog kotla. Desetogodišnju Juliju Brudar roditelji šalju u crnogorsko mesto Murino, na sigurno. Tamo je pogodio projektil NATO pakta, usmrćena je sa sestrom od tetke Oliverom Maksimović (13) i dečakom Miroslavom Kneževićem (13).
Grad počinje da oskudeva u svemu, malobrojni putnici i šverceri iz Crne Gore donose duvan, pljačkaši su za jednu noć pokrali sve prodavnice, butike, zlatare i radnje, većinom u vlasništvu Albanaca. Policija je uhvatila jednog lopova sa 50 levih patika koje je ukrao iz izloga. Bombe padaju na sve strane, dve ogromne rupe, crne se usred groblja, u njima se i danas u vreme velikih kiša nakupi voda, pa liče na dva mala jezera.
Kolone Albanaca napuštaju Prištinu, srpske vlasti govore da beže od bombardovanja, Albanci i međunarodna zajednica tvrde da Slobodan Milošević sprovodi etničko čišćenje, da je logor na stadionu FK Priština, da se žrtve srpske represije spaljuju u pećima Kombinata „Trepča”, javlja se o više od 100.000 mrtvih…
Sirene za prestanak vazdušne opasnosti nisu se oglasile do kraja rata, vesti o masakru vojnika na Košarama stižu iz Kliničkog centra, izbegavam drvored lipa u Vidovdanskoj, jer u njemu ima previše čitulja i lica koje poznajem. U polupusti glavni grad pokrajine ulaze, i iz njega beže, čopori pasa i krda konja. Početak je juna, profesor hrvatske književnosti Zoran Pavlović kosi preraslu travu na platou ispred Filološkog fakulteta. Strahovita eksplozija ispuni prostor, a on se onako polusagnut ne ispravi, nego nastavi da kosi. Sa obližnjeg drveća, kao da su geleri, u vazduh odskočiše stotine vrana. Životinje se još plaše bombardovanja.
Tokom noći 12. juna u Prištinu su ušle dve kolone, jedna ruskog Kfora, a druga srpskih prognanika iz Metohije. Ruse je dočekao ceo grad i histerična radost njegovih stanovnika. Produžili su dalje i zauzeli Aerodrom „Slatinu”. Prognanike kojima je UČK zapalila kuće i pobila one koji nisu „krenuli za Srbiju” zaustavila je policija da ih ne vide novinari i tako upropaste sliku o „pobedi”. Prekonačili su u dvorani „25. maj”, istoj onoj u kojoj su se nakon „Oluje” u Hrvatskoj živeli prognani Krajišnici, i zauvek otišli.
Haos je stigao u grad. Razarajuća sila sistematski je ubijala i otimala po bolnicama, fakultetima, školama, na ulicama. „Ne možemo za svakog Srbina obezbediti po jednog vojnika Kfora”, ponavljali su strani oficiri kojima su na raspolaganju stajale snage od 54.000 do zuba naoružanih vojnika. Faktički je na svakog drugog Srbina dolazio po jedan vojnik, hiljade Unmik policajaca i članova raznih misija se ne računaju.
Uništen je svaki smisao opstanka, 45.000 Srba nestalo je iz Prištine, nijednog jedinog srpskog deteta, đaka i studenta nema u prištinskim vrtićima, školama i fakultetima. Institucije, kultura, život, atmosfera, uporni i fanatični pojedinci nisu preživeli mir. Iz pokrajine beži blizu 250.000 Srba, Goranaca, Bošnjaka, Roma, Albanaca, Hrvata. Oni dvanaest godina ne mogu da se vrate.
Bombe pale one prve noći zauvek su pokidale čak i veze među prijateljima. Bombe što su mesecima padale po Srbima i Albancima samo su otvarale cikluse nasilja i puteve postojećeg zla, a jedan od njih još traje, jer u Prištini danas živi trideset Srba, većinom staraca.
---------------------------------------------
Mašan je štitio Albance, njega niko
Vera da će ludilo prestati i da je nekakav mir ipak moguć ispredala je fantastične priče o tajnom oružju, o tome da „mi njih na kopnu čekamo”, o oficirskom puču u Beogradu i hapšenju Miloševića, o nagodbi naših generala sa Amerikom. A u prištinskoj ulici pored katoličke crkve Mašan Rakočević je napravio dogovor sa svojim komšijama tako što je odlučio da ih štiti i da im pomaže. Mesecima je, autoritetom gospodina u godinama i još koječim, zaustavljao razne probisvete, nabavljao hranu i čuvao domove onim Albancima koji su otišli. Posle Kumanovskog sporazuma konačno je mogao da odahne. Dok smo 10. juna 1999. sedeli i gledali Miloševićev „pobednički” govor, zazvonio je telefon. Sunčica se javila i počela da bledi, glas s druge strane je rekao: „Zovem iz Švajcarske, dolazimo s NATO paktom da vas koljemo!” Mašana ova rečenica nije ni dotakla. „Kakvo klanje, kakve gluposti. Tu mora biti reda”, odmah je smirio situaciju. Slobodan je naciji čestitao mir. Nedelju dana kasnije Mašan je shvatio da za njegovu porodicu ne važi nikakav zakon i zaštita, morali su u raseljeništvo. Ispred njegove kuće niko nije stao i rekao: „Ne dirajte ove ljude!”
Živojin Rakočević
objavljeno: 24.03.2011.
