Izvor: B92, 06.Dec.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Agresija košarkaša - slika društva
Beograd -- Masovna tuča košarkaša Partizana i Hemofarma u otvara pitanje da li su profesionalni sportisti opravdano simboli uspešnosti.
Brojne zlatne medalje košarkaša dugo su možda prikrivale kakve vrednosti oni zapravo promovišu. Krvava lica košarkaša i krvničko udaranje rukama i nogama mogli su da vide gledaoci širom Srbije gledajući košarkaški derbi Gudjer lige. Neki od košarkaša koji su učestvovali u tuči igraju za reprezentaciju i predstavljaju mnogim mladim >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << ljudima prave idole.
Međutim, problem sa sportistima nije samo u povećanoj agresiji, već i u životnom stilu koji oličava skup automobil, bahato ponašanje i pojavljivanje u raznim tabloidima. Novinar "Vremena" Teofil Pančić, kaže da je kod poslednjih godina napravljen fetiš košarkaša što zbog sportskih uspeha, što zbog fame da su oni intelektualci sporta.
Međutim, ovo poslednje je po Pančiću, velika zabluda: "Kad slušaš izjave tih raznih ljudi, vidiš kolko su potpuno van vremena i prostora, kolko su oni zapravo socijalno neosvešćeni, kolko su neobrazovani, koliko su polupismeni jako često, ne bih sada da vređam nikoga, ali bojim se da se odnosi na većinu. Ovo što se desilo pre neki dan me nije nešto iznenadilo, to se sasvim uklapa u u psihološko-socijalni profil tih ljudi".
Poznati košarkaški trener Vladislav Lale Lučić, kaže da je veliki novac koji se danas vrti u sportu krivac za zapostavljanje svih ostalih životnih vrednosti: "U mojoj ekipi u jednom vremenu je bilo tri doktora, šest inžinjera, tri pravnika. Ta kultura stče se na razne načine i od kuće koja je osnov svega i u društvu u kome se krećete. Na primer jedan igrač ranije imao stipendiju da može da kupi deset ćevapa dva puta mesečno a sada može da kupi jedan dobar auto".
Direktor Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, sociolog Stjepan Gredelj kaže da su scene sa košarkaške utakmice Partizan-Hemofarm frapantne s obzirom da su košarkaši bar nekada važili za obrazovane ljude. Međutim, oni su danas slika društva u kojem živimo: "E sad zašto agresija, pa čekajte zar nema primera agresije na svim mogućim društvenim nivoima počevši od našeg ministra za kapitalne investicije pa do parlamenta, preko svega ostalog. Pa čekajte ako je nasilje postalo obrazac ponašanja u bilo kojoj oblasti društva zašto ne bi bilo i u sportu."
Zanimljivo je da niko iz uprave klubova koji su učestvovali u masovnoj tuči, nije svoje igrače ukorio zbog nedoličnog ponašanja, jer za sve je uvek kriv suprotni tabor. Tako da se na kraju krug zatvara, ratoborni igrači, ratoborna publika i uprava i treneri koji sve to tolerišu.
