Izvor: B92, 29.Nov.2010, 12:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kupovali preduzeća bez para
Beograd -- Podatak o tome koliko je kupaca steklo vlasništvo nad firmama u privatizaciji, a da za njih nisu platili ni dinara, ne postoji.
Tako su biznismeni postajali novi vlasnici preduzeća a da praktično ni dinar sopstvenog kapitala nisu uplatili državi, već su kupovinu finansirali kreditom za čije obezbeđenje su založili imovinu svog budućeg preduzeća, a rate potom otplaćivali iz dobiti.
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 <<
Na taj način je i rumunski Kuprum, učestvujući na tenderu za privatizaciju borskog rudnika, hteo da dođe u posed kompanije koja daleko prevazilazi njegov kapital, ali je posle „bure" u javnosti, ministar Dinkić „presekao" i poništio taj javni poziv.
To se, međutim, nije desilo u slučaju prodaje Interkontinentala, jer je Agencija za privatizaciju dozvolila Delti da za realizaciju investicionog programa podigne kredit, stavljajući pri tom hipoteku na hotel.
Javni dug, privatna korist
„Jedan od češćih načina privatizacije koji je pojedincima doneo dobru zaradu, bila je kupovina obveznicama devizne štednje, koje su bile pretvorene u javni dug. Na tržištu, zbog dugog perioda dospeća, one su se kupovale po ogromnom diskontu, za 15 do najviše 30 odsto od nominalne vrednosti, ali je država, ako se te hartije ulože u privatizaciju, priznavala punu vrednost, pa su novi vlasnici na taj način utrostručili vrednost svojih transakcija", kaže Ljubodrag Savić.
Naročito na početku rasprodaje društvenog kapitala, kupovina bez para bila je više nego uobičajena, ali su problemi obično nastajali kasnije, kada je novo vlasništvo trebalo održati u životu, organizovati proizvodnju i plaćati radnike.
Nove gazde, ako izuzmemo iz te kategorije sadašnje krupne kapitaliste koji su tačno znali šta hoće, najčešće nisu imali jasnu predstavu o mogućnostima preduzeća koje su pazarili, niti su bili vični poslovanju, pogotovu legalnom.
Zato više nikoga od stručnjaka koji su pratili tu oblast, ne čudi što je svaki četvrti kupoprodajni ugovor poništen, što se na prste jedne ruke mogu prebrojati preduzeća koja su modernizovala tehnologiju i vratila se na strana tržišta, dok je neprihvatljivo veliki broj preduzeća završio u stečaju, nakon što su vlasnici „isisali" sav kapital.
Da privatizacija nije ispunila očekivanja već je opšte mesto, ali problem je mnogo veći zbog toga što je taj proces u izvesnoj meri doprineo kriminalizaciji društva. Sastavni deo kampanje koja je otvorena kada je donet novi Zakon o privatizaciji 2001. godine, bila je tvrdnja da se poreklo kapitala novim vlasnicima neće istraživati, što je omogućilo da se i novac zarađen u sivoj zoni ili kriminalom ubaci u legalne tokove, ali i onaj koji je na sumnjiv način bio iznet iz zemlje, a vratio se u nju preko raznih of šor destinacija.
Kapital koji je na taj način ugrađen u privredni sistem zemlje, nastavio je da se ponaša „prljavo", razarajući ekonomsko tkivo zemlje i institucije, a osam godina od primene novog modela, rezultat je više od 800.000 otpuštenih radnika, zaostajanje privrede za šest tehnoloških generacija, uništena industrija koja sada ne može da dostigne ni polovinu proizvodnje iz 1989. godine.
„Nekoliko zakonom dozvoljenih metoda privatizacije pogubno je delovalo na ekonomiju zemlje. Prvo, naročito na početku privatizacije, raširena je bila pojava da firme kupuju konzorcijumi zaposlenih ili fizičkih lica sa strane, na šest rata, ali su problemi nastajali obično posle uplate prve, koja je obezbeđena iz kredita, jer dalje servisiranje novi vlasnici nisu mogli da obezbede", kaže Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.
Kako potvrđuje, nije moguće doći do sveobuhvatnih podataka o načinu kupovine preduzeća, a pre dve godine ukinut je i informator u kome je Agencija za privatizaciju objavljivala rezultate prodaje društvenih firmi.
Savić podseća i na primer tri šećerane, koje je biznismen Miodrag Kostić kupio za po jedan evro, uz problematično objašnjenje da je reč o firmama koje su u velikim dugovima. Kasnije se ispostavilo da su poverioci potraživali daleko manje iznose od vrednosti zaliha kojima su u tom trenutku raspolagale šećerane.
„Ali, nije u toj transakciji uzet najveći novac. Mnogi se još sećaju „šećerne afere" zbog koje smo jedno vreme kao izvoznici tog proizvoda bili na crnoj listi Evropske unije. Tada je neko iz vrha savezne države, odobrio da se šećer od trske, prodavan po 300 evra za tonu, prepakuje i označi kao proizvod od repe, što mu je udvostručilo vrednost. Izvesno je da je u tom kontingentu, značajan deo pripadao šećeranama koje je kupio Kostić. Ali, potvrda tvrdnji da je prodaja firmi za jedan evro bila problematična, je i činjenica da se nedugo zatim, šećerana u Crvenki, opterećena istom problematikom kao i prethodne tri, prodala Grcima za gotovo pet miliona evra", naglašava Savić.
On kaže i da svi „propusti" koji su doveli do enormnog bogaćenja jednog broja ljudi u procesu privatizacije, nisu mogli da se dogode bez pune „saradnje" sa državom, ili preciznije, sa korumpiranim pojedincima iz javne uprave.
Kao primer, navodi „slučaj" bivše zgrade CK SK na Novom Beogradu, za koju se neposredno pred prodaju govorilo da je kontaminirana u NATO bombardovanju, da joj je narušena statika i da će novi vlasnik teško rešiti problem deponovanja navodno radioaktivnog šuta. To je bilo opravdanje da se zdanje proda za svega 10 miliona evra. Epilog je poznat.
Dobrom koordinacijom saveznih i gradskih službi na novog vlasnika najpre je uknjižen deo zemljišta koji je bio javna površina, a uz to je išlo i pravo da izgradi još jedan objekat istih gabarita, kao i šoping mol, a sve te transakcije omogućile su da vrednost tog zemljišta dostigne tržišnu cenu od milijardu evra. Primer je i privatizacija Luke Beograd, gde je manji problem to što je ona kupljena iz kredita.
Mnogo je značajnije to što je kupac imao insajdersku informaciju da će namena tog zemljišta biti promenjena, što mu je otvorilo mogućnost za sticanje ekstra profita, ukazuje Savić.
Pogledaj vesti o: Bor
