Izvor: Glas javnosti, 09.Sep.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
VOSTANI SERBIE - VJEKOSLAV RADOVIĆ
Iznenadna ostavka Tomislava Nikolića na sve funkcije u SRS otvara mnoga pitanja na koja će tek vreme dati odgovor. Ostaje, za početak, dilema da li je to bio radikalni udar Šešelja na Tomu, ili Borisa Tadića na radikale kao takve, i opoziciju u celini. Samo jedno je sad jasno - kome su bile upućene one kletve vatrenih radikalki u Skupštini.
Ne znam, zaista, šta je navelo >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Tomislava Nikolića da promeni raniji stav o štetnosti potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. Onaj amandman, koji je prihvatila vladajuća većina, bio je samo dimna zavesa, da ne kažem pipin dim. Ne znam ni da li su se Toma i Boris zaista tajno sastajali, mada se to moglo pretpostaviti po pisanju jednog lista koji obično služi za puštanje probnih balona. Najnoviji balon bila je tvrdnja da samo Toma i Boris mogu da „pomire Srbiju“.
Dojučerašnji „Toma grobar“, satanizovan u medijima i izbornim kampanjama kao oličenje zla, odjednom je postao „umereni političar“ i poželjan koalicioni partner. Šta se to desilo?
Tadiću, sasvim sigurno, u parlamentu nisu bili potrebni glasovi radikala da bi progurao ono što je naumio - sporazum sa EU. Ali, šta je Toma mogao da dobije svrstavajući se na njegovu stranu?
Prema zasad dostupnim saznanjima biće ipak da je Boris navukao Tomu na tanak led, ne bi li ga potopio, pocepao radikale i oslabio opoziciju. Sad može mirno da vlada do kraja svog predsedničkog i vladinog mandata.
Kao što uvek biva u sličnim situacijama, tako je i Nikolićeva ostavka poslužila pojedinim „analitičarima“ da se ponovo izglupiraju, bez posledica, naravno. Tako je jedan predvideo da bi Nikolić sad mogao da pređe kod Vojislava Koštunice i postane potpredsednik njegove stranke, povlačeći za sobom deo birača.
Radikalsko biračko telo će bez sumnje da se, u manjoj ili većoj meri, pocepa, što je i bilo Tadićev životni san, sada ostvaren. Ali Nikolićev prelazak kod Koštunice je apsurdna zamisao, jer je Tomi po pitanju „evropskih integracija“ sad, očigledno, bliži Tadić. Još samo da postignu konsenzus oko one lažne parole „I Kosovo i Evropa!“
Nikolićev prelazak kod Koštunice, ili koalicija njegove eventualno nove partije sa DSS, bila bi prirodniji sled događaja od pakta sa Tadićem, ali Toma bi pre toga morao da izvede još jedan „salto mortale“ i vrati se svojim „izvornim principima“. A to znači da odnose sa EU vrednuje u svetlu činjenice da EU Srbiju vidi u svom članstvu samo bez Kosova. To je jasno i Tadiću, samo on to iz čisto demagoških razloga još nije spreman da prizna.
Konačno, ova afera nas ponovo podseća i na ključnu boljku srpskog višestranačja i dominaciju „liderskih“ partija na političkoj sceni. Znate li, naime, ijednog stranačkog lidera u poslednjih osamnaest godina koji se dobrovoljno odrekao uloge stranačkog vožda, pa makar i upropastio stranku, kao Vuk Drašković. Nema takvih u Srbiji!
Ostavka Tomislava Nikolića je sama po sebi častan čin. Ali, malo je verovatno da će on da se povuče iz politike. On se, zasad, samo izvukao iz Šešeljeve senke, što jeste prirodno i bilo je neminovno. Jer, u duhu „najbolje srpske tradicije“ ni u jednoj stranci nema mesta za dva lidera. Zbog čega je ono Tadić oterao Čedu Jovanovića, kad su opet zajedno?
Drugo je pitanje može li i treba li da se strankama upravlja iz Haga. To se pokazalo neuspešnim u slučaju Slobodana Miloševića, da bi kulminiralo posle njegove smrti.
Sve mi se nešto čini da je Tadić pokušao da izvede sličan udar na radikale, pre Šešeljevog povratka. Ali oni su se, takvi kakvi su, ipak pokazali kao mnogo tvrđi orah od mlohavih Slobinih naslednika. No, i to će tek da pokaže vreme.
.jpg)
