Izvor: Blic, 07.Jun.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tadić da obuzda korupciju
Ako posle priznanja predsednika Borisa Tadića da su sve stranke duboko u korupciji ne uslede konkretni rezultati, njegov lični autoritet i autoritet njegove stranke će biti ozbiljno uzdrmani. Udari li Tadićeva inicijativa ponovo u gumene zidove, to će se veoma negativno odraziti na njegov ugled i, pre svega, na podršku biračkog tela Demokratske stranke – kaže za „Blic nedelje" Vladimir Goati, direktor Transparentnosti >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Srbija.
Upravo se i čini da je Tadićeva tvrdnja o korupciji stranaka samo još jedna priča za narod?
– Ocena predsednika je na neki način podigla nivo očekivanja. Nažalost, za sada nema i dugo nije bilo konkretnih akcija i rezultata. Ako vlasti ozbiljno misle ono što govore, mora da usledi sveobuhvatna akcija koja bi krenula od vrha i samih partija. Ukoliko vrh ostane netaknut, sve izvan toga ostaviće mnogo gore posledice po državu.
I Milošević, i Koštunica i mnogi posle njih su najavljivali borbu protiv korupcije, a ona je samo bujala?
– Globalni indeksi pokazuje da je Srbija samo između 2000. i 2004. godine napravila postepen pomak u borbi protiv korupcije. Posle je krenula stagnacija, a u poslednje dve godine situacija je čak i pogoršana. Dakle, od 2000. godine naovamo mi imamo sumnjivi progres i još smo zemlja koja je iznad crvene linije u tom svetu teške bolesti koja izjeda društvo. To samo pokazuje da do sada nije postojala jasna i istinska politička volja da se društvo izbori sa korupcijom.
Koji su sledeći koraci koje policija, tužilaštvo i službe koje se bave organizovanim kriminalom moraju da preduzmu?
– Upravo i mislim da je umesto velikih reči koje su izrečene, neophodno pokušati da se sinhronizuje akcija svih tih društvenih sektora. Nivo korupcije u društvu zavisi od niza prepreka koje društvo postavlja, odnosno od volje političkih aktera, pravosudnog sistema, policije, ali i drugih oblasti u kojima je korupcija rasprostranjena. Korupcija je jaka koliko je jaka i najslabija karika u tom sistemu. Nama, pored svih korisnih i neophodnih zakona koje smo doneli, nedostaje sinhronizovanje svih sfera i odlučna akcija koja je najviše izostala na polju političke volje.
Ipak, čini se da to nije nikakav specijalni recept aktuelne vlasti, već konstanta koja se održava decenijama unazad?
– Vlada Srbije ne pokušava čak ni da izađe na kraj sa nezakonitostima članova bivše vlade, poput direktora javnog preduzeća koji je protivpravno nabavio vozni park za Železnicu ili ministra koji je bez potrebnih dozvola počeo radove na grandioznom objektu. Ako neće sa njima da se raskusura, šta očekivati od utvrđivanja odgovornosti za njihove kadrove. Dosadašnja praksa je pokazala da čak i kad regulatorna tela rade svoj posao, politika se meša i ograničava ih. Takav su primer dva državna sekretara koji su prošli nekažnjeni u svom kršenju zakona koji je Odbor za sprečavanje sukoba interesa nesporno utvrdio. Taj nalaz Odbora je naišao na gumene zidove i potpunu ravnodušnost Vlade, što pokazuje da je politička volja sasvim izvesno sporna, da Vlada glasno ćuti o krivičnim delima svojih i članova bivših režima, a da odgovorni prolaze nekažnjeno.
Mislite li da je Vlada sposobna da odgovori na inicijative predsednika?
– Vlada šalje loše signale, htela to ili ne. Kada ne pristaje da se transformiše i da steže vlastiti kaiš, to je loša poruka i mogla bi da se vrati kao bumerang.
Kako demontirati sistem u kome je moguća tolika korupcija stranaka, političara...
– U Srbiji je teško eliminisati sistem korupcije jer je on institucionalno ugrađen u posredni proporcionalni izborni sistem koji nigde ne postoji. To je neka naša rogobatna inovacija iz 1992. godine i zapravo nova vrsta nedemokratskog izbornog sistema. Radi se o tome da stranke na državnom nivou poslanike imenuju tek po završetku izbora. To znači da šačica političkih mandarina u nekoj partiji određuje ko su tih 250 srećnika i to kada su rezultati izbora već uveliko zvanični. Vreme između izbora i odabira onih koji će ući u parlament je idealno vreme za korupciju. Ta posrednost za sobom nosi i mogućnost da se posle glasanja udome partijski poslušnici i ljudi bez stava koji su daleko podložniji korupciji nego da su birani neposredno.
Ko će da krene u demontažu kad time potkopava i svoj interes?
– Ako je lako uočiti korupciju i ako je ona nadohvat ruke, teško joj je odoleti. To se mora promeniti sa samog vrha, a ne sa dna. Korupcione mreže imaju moć autoregeneracije, što znači da ako se sa dna odseče jedan nevažan učesnik, na njegovom se mestu pojavljuje drugi. Ako se krene s vrha, onda se udara pravo na ona vlakna koja i drže samu mrežu.
Zašto narod sve to trpi? Mogu li građani da kažu nećemo da plaćamo revizore koji ćute, tužioce koji ne diraju vlast, policiju koja sve to posmatra?
– Naravno da mogu, to im demokratija dozvoljava. Ali, pitanje je da li građani razumeju sisteme korupcije, posebno kada se radi o tim izbornim sistemima. Za običnog čoveka to je neka vrsta zagonetke, jer on oseća samo onu korupcija koja se u teoriji naziva malom, a to je potplaćivanje lekara, policajaca, cenu koju plaćaju za preskakanje reda" Jednom rečju, mito.
Postoji li opasnost da se priznanje predsednika završi na nekoliko sitnih hapšenja, kao što je do sada bilo?
– Mogućnost postoji, ali se nadam da se neće doći do toga. Da bismo pobedili korupciju nije dovoljno da dobijemo jednu, odlučujuću bitku. Takva bitka ne postoji, već je to konstantan proces. Ne verujem da će se taj odlučan prelom dogoditi u bliskoj budućnosti.
