Izvor: Politika, 26.Feb.2012, 00:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Predsednik kao prva adresa
Profesorka Zagorka Golubović obratila se predsedniku Republike Borisu Tadiću ponajviše zbog malverzacija s privatizacijom. Holandska firma za proizvodnju biodizela i konzerviranje hrane „Fertilajzer for ju” potvrdila je da su pisali predsedniku, ali nisu želeli da obelodane šta su od njega tražili. Književnik Svetislav Basara tražio je od Tadića da na mesto upravnika Narodne biblioteke, posle smene, vrati književnika >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Sretena Ugričića…
Oni koji su tražili Tadićevu intervenciju svakako da veoma dobro znaju kakva su njegova ustavna prava, obaveze i nadležnosti i znaju da su tražili da on uradi nešto što mu nije u opisu posla. Štaviše, zamerali su mu kada je po njihovom sudu izlazio iz okvira predsedničkih nadležnosti. Ipak, sada su tražili da radi protiv normi.
Vladimir Goati, direktor „Transparentnosti Srbija”, kaže kada bi predsednik Republike presuđivao po zahtevima od toga bi bila veća šteta nego korist. „Predsednik prema Ustavu nema ta ovlašćenja. Vlada je nosilac izvršne vlasti.” Predsednik Republike predstavlja Srbiju u zemlji i inostranstvu, proglašava zakone, predlaže Skupštini kandidata za premijera, nosioce funkcija, postavlja i opoziva ambasadore, prima akreditivna i opozivna pisma, daje pomilovanja i odlikovanja, komanduje Vojskom i postavlja i razrešava oficire.
„Srbija je parlamentarna demokratija, a zabunu čini nizak rejting institucija zbog čega se građani obraćaju predsedniku Republike. U Srbiji svi imaju nizak legitimitet a predsednik je biran kao da će imati ogromna ovlašćenja. S druge strane, Vlada nije birana na izborima nego je plod većine u Skupštini. Prema Ustavu, predsednik ima mala ovlašćenja, ali ljudi zdravorazumski rezonuju. Niko ne čita Ustav, a građani misle da on može sve, jer je biran”, objašnjava Goati.
Goati kaže da je u Rusiji polupredsednički sistem i tu neki svrstavaju i nas. Predsednički sistem ima Amerika. „Rejmon Aron, francuski politički filozof, desničar koji je pisao za ’Figaro’, rekao je da je polupredsednički sistem kada je predsednik izabran od svih građana, a predsednički kada je njegova stranka na vlasti. Tadić faktički funkcioniše kao u predsedničkom sistemu. On ima moć, a moć je sposobnost da nekoga primorate da radi na način koji vama odgovara. Moć je suštinskija kategorija od vlasti. Tadiću mesto predsednika stranke daje moć da deluje jer ljudi to traže od njega. Moćan čovek može i da nema vlast, a čovek na vlasti može da nema moć.”
Goati kaže da je predsednik Republike suočen s prevelikim očekivanjima ljudi koji mu se obraćaju jer ne znaju Ustav i zakon. „Malo se sveta obraća premijeru iako on predstavlja izvršnu vlast. Ali, ni to ljudi ne znaju. Kao neznalice su se pokazali i Amerikanci: samo njih 40 odsto je znalo da se Senat sastoji od sto senatora, odnosno po dva predstavnika za svaku od 50 država. Duplo više ispitanika u anketi, 80 odsto, znalo je da se Bušov pas zvao Mili.”
Miljenko Dereta, izvršni direktor Građanskih inicijativa, smatra da predsednik krši Ustav jer preuzima obavezu da rešava nešto što mu nije u opisu radnog mesta, pa čak i da kritikuje Vladu i ministre. „On je predsednik partije i države, a obavlja i poslove Vlade. Pokazalo se da ga javnost doživljava kao čoveka koji donosi krajnje odluke. Pozicija mu je i laka i teška, jer kada hoće nešto da reši to i uradi, a kada neće ne uradi. Na primer, povodom peticije da se Ugričić vrati na mesto direktora Narodne biblioteke nije se oglasio.”
Dereta kaže da je stvoren utisak da sve zavisi od predsednika. „Svakako da jedan čovek ne može sve i onda to preuzima njegov kabinet. On nema formalnu moć, ali ima stvarnu kao predsednik stranke. Zato bi oni koji mu se obraćaju morali da razgraniče da li mu se obraćaju kao predsedniku stranke ili države. Kao predsednik najveće stranke u vlasti on i treba da rešava neke stvari.”
Miodrag Radojević, istraživač–saradnik Instituta za političke studije, smatra da u javnosti vlada uverenje da je predsednik Republike prva adresa na kojoj treba potražiti pomoć jer se predsednik pita kada se donose strateške odluke. „Njegova faktička pozicija prevazilazi njegova ovlašćenja jer je i predsednik stranke. Pitanje je da li može izaći u susret zahtevima ili postoje ograničenja, pošto je njegova uloga limitirana i ograničena i drugim strankama u Vladi. Pojedine njegove inicijative nisu realizovane ili su samo delimično realizovane. Ali, ovi vapaji pokazuju da se predsednik smatra centralnom figurom. Možemo se upitati zašto se ne koriste druge institucije, a odgovor može biti da je to znak da nema demokratije.”
I Radojević kaže da se naš polupredsednički sistem pretvara u predsednički. „U vreme kohabitacije s Koštunicom predsednik je imao manji uticaj, a sada iza Tadića stoji parlamentarna većina i njegov autoritet nadilazi sve druge. Faktički moćna uloga proizlazi iz njegovog legitimiteta jer je biran neposredno. Iako u parlamentarnom sistemu predsednik obavlja protokolarne dužnosti, i ima manju vlast i moć, uverenje građana je da mu treba dati veći uticaj. I naša autoritarna politička kultura ima uticaj na ovakvo razmišljanje građana.”
Ivana Anojčić
objavljeno: 26.02.2012.
