Izvor: Blic, 17.Apr.2009, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neraskidivi ortakluk politike i tajkuna
Na skupu privrednika, političara i ekonomskih stručnjaka, održanom početkom marta 2009. godine na Kopaoniku („srpski Davos”), najveću pažnju javnosti privukla je izjava predsednika Srbije Borisa Tadića da „mora da se razvrgne veza između kriminala, politike, privrede i pravosuđa”. Zato je prirodno što je prvi zahtev koji je usledio u medijima bio da rukovodstvo DS i ostalih stranaka odgovori na >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pitanje o izvorima finansiranja njihovih vrlo skupih izbornih kampanja i redovnih stranačkih aktivnosti. Odgovora za sada nema, kao što ga nije bilo ni posle sprovedenih izbora, iako su sve stranke imale zakonsku obavezu da Republičkoj izbornoj komisiji (takođe stranačkom organu) podnesu izveštaje o troškovima svoje izborne kampanje. Naime, javna je tajna da gro troškova, ne samo stranaka na vlasti već i ozbiljnih opozicionih pretendenata na vlast, finansiraju tajkuni. Oni su, naravno, inspirisani golim ekonomskim interesima, to jest očekivanjem krupnih protivusluga od strane vladajućih stranačkih vrhova. Te protivusluge se, pre svega, ogledaju u prilagođavanju zakonskih (posebno poreskih) propisa i mera ekonomske politike interesima tajkuna. Tu su, zatim, protivusluge u vidu nameštenih, veoma povoljnih uslova za kupovinu vrednih društvenih firmi u bescenje (često njihovim namernim dovođenjem u stanje gubitaka i stečaja), u dobijanju najboljih gradskih građevinskih lokacija bez javne licitacije ili čak besplatno i sl.
Jedan od najvažnijih i finansijski „najtežih” vidova koruptivne sprege politike i tajkuna ostvaruje se u sferi javnih nabavki. Samo u 2007. godini vrednost tih nabavki od strane državnih organa i drugih mnogobrojnih korisnika budžeta, kao i javnih preduzeća, iznosila je oko četiri milijarde evra, što je 15 odsto bruto društvenog proizvoda. Najčešći i najefikasniji koruptivni mehanizam u postupku javnih nabavki je naknadno sklapanje jednog ili više aneksa osnovnog ugovora o kupovini, čime se ugovorene cene višestruko uvećavaju. Naravno da se za tako nameštene tendere dobijaju visoke provizije. Sve to je, pre svega, posledica veoma neefikasne kontrole zakonitosti postupka krupnih javnih nabavki koje se realizuju putem tendera. Još gora situacija je sa tzv. sitnim javnim nabavkama (vrednosti ispod 2,9 miliona dinara), kakvih je u 2007. godini bilo 120.000 u vrednosti preko 340 miliona evra. One su praktično u celini van eksterne kontrole. Prema procenama stručnjaka, na javnim nabavkama godišnje se budžet Srbije „olakša” za najmanje 400 miliona evra!
Još veće oštećenje državnog budžeta potiče od nenaplaćenog poreza od velikog broja privatnih firmi. Deficit u budžetu po ovom osnovu, prema nezvaničnim podacima i procenama stručnjaka, krajem 2008. godine iznosio je oko jedne milijarde evra! Do ove pojave dolazi zato što država pod sumnjivim izgovorima godinama toleriše gomilanje poreskih dugova velikom broju firmi, koje zatim njihovi vlasnici, da bi izbegli prinudnu naplatu poreza, gase ili dovode u stanje stečaja i sl. A zatim otvaraju nove firme i tako u krug i u nedogled varaju i pljačkaju državu uz njenu „pomoć” ili prećutnu saglasnost.
Vrlo unosne „prekogranične” finansijske operacije na štetu državnog budžeta posebna su specijalnost najmoćnijih srpskih tajkuna, preuzeta iz arsenala špekulativnog neoliberalnog kapitalizma. Naime, firme velikih tajkuna, koje su formalno registrovane u Srbiji, nalaze se u vlasništvu takođe njihovih firmi (pod drugim nazivom) u drugim državama, tzv. poreskim rajevima. Profit ostvaren na domaćem tržištu, umesto da bude oporezovan, najvećim delom se prebacuje na račune firmi u „poreskom raju” (bez oporezivanja profita). Zatim se vraća u Srbiju sa formalnim statusom stranog investicionog kapitala. Tim kapitalom se kupuju vredna društvena preduzeća i vrše druga investiciona ulaganja. Ako ispune zakonski cenzus o visini ulaganja i u ugovornom roku ne otpuštaju zaposlene, ti „strani” investitori su u narednih deset godina oslobođeni plaćanja poreza na ostvarenu kapitalnu dobit! Teško je verovati da nadležne domaće institucije nisu znale i nisu mogle sprečiti ove ogromne špekulativne mahinacije. Verovatnije je da su znale, ali da je političko-tajkunski interes bio jači.
Ovih dana saznajemo da postoji realna opasnost od odlaganja izgradnje putnog koridora 10, za koju su obezbeđeni inostrani krediti u iznosu od 1,2 milijarde evra. Razlog je u tome što država nije ispunila dva prethodna uslova za korišćenje ovih kredita - izrada projekata u vrednosti od 10 miliona evra i obezbeđena sredstva za eksproprijaciju zemljišta za prioritetne deonice autoputa u iznosu od 85 miliona evra. Dodatna nevolja je u tome što su veliki deo zemljišta duž buduće trase autoputa i obilaznice oko Beograda, pre šest-sedam godina pokupovali privilegovani, to jest blagovremeno obavešteni tajkuni, od kojih sada to zemljište država mora da otkupi po višestruko većim cenama. To realno dovodi u pitanje izvršenje planirane dinamike i rokova izgradnje autoputa kao strateškog razvojnog i antikriznog programa.
Nema nikakve sumnje da je koruptivna sprega politike i tajkuna, koja je patentirana u Miloševićevo vreme, a posle 2000. godine proširena i usavršena, fatalna za demokratski i ekonomski razvoj i moralno zdravlje društva i za funkcionisanje njegovih ključnih institucija. Nesporno je, takođe, da su stranački vrhovi i tajkuni osnovni činioci tzv. sistemske korupcije ogromnih razmera, koja se realizuje preko pripadnika izvršne državne i lokalne vlasti, raznih agencija i fondova, do javnih preduzeća. Uostalom, konsenzusom stranačkih vrhova novim Ustavom su pod njihovu kontrolu stavljeni i narodni poslanici, to jest zakonodavna vlast. To je Skupštinu, umesto narodnim, učinilo stranačkim predstavništvom i njihovom glasačkom mašinom. Tako smo, nažalost, opet dobili partijsku državu. A proces koruptivne, to jest nezakonite simbioze politike i privatnog kapitala otišao je predaleko i preduboko da bi se u dogledno vreme mogao „razvrgnuti”, jer se takvi ortakluci zaključuju daleko od očiju javnosti, pa nisu podložni nikakvoj javnoj kontroli. Zato nijedna od brojnih velikih finansijskih afera nije rasvetljena.
.jpg)
