Izvor: Politika, 30.Dec.2009, 23:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ministri, po spisku
Ambicija Borisa Tadića i „Idola” sa Andrićevog venca jeste da svi građani Srbije pažljivo slušaju sve što on ima da kaže na sve teme. Predsednik je, bogami, rečit, ali njegova ambicija razbijena je ovih dana u paramparčad. Evo zašto.
Nepoćudni podanici ne haju na Borisova čerčilovska upozorenja kakva godina dolazi. Odali se slavlju u prazničnim danima kojima se najviše raduju deca, a najviše >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ih se plaše prasići. Kupuju. Dobrano desetkuju stočni fond i prazne kace sa kiselim kupusom. Potom će se okrenuti rasolu ostavljenom u rezervnom priboru. Konačno, pogledujući na razvaline preostale u frižideru i prebrojavajući dane do kraja meseca, iskreno će zakukati. Psiholozi tvrde da je treći ponedeljak januara najdepresivniji dan čitave godine.
Kakve sad to veze ima? Mislim taj ponedeljak. Zar Nova godina ne znači dogovor da zaboravimo ozbiljne stvari? Kad ova država gura bez vizija, možemo i mi, njeni verni građani, da izguramo do februara. Valjda i duže, uz dragocenu pomoć srpske vlade.
Sledi, po zvaničnom spisku, podsećanje na one koji bi trebalo da nam se nađu na pomoći 2010.*
Mirko Cvetković voli hvalospeve. Sa razlogom, a češće bez razloga. Sreća po ovog, tvrde snalažljivog, čoveka jeste što sve radi tiho, mada ne bez vidljivog napora. Toliko tiho da stvari i njemu promiču neopaženo. Kako Ustav ne propisuje oktave glasa kojima se obraća narodu, predsednik je prosto prisiljen da govori češće i glasnije od premijera.
Ivica Dačić jedva da će primetiti da je Nova godina. Slavi u kontinuitetu. Otkako je Rašu poslao u Hag dočekao je da ga škrgućući zubima hvale i oni koji su njegove hteli da vrate u arhiv istorije u Požarevcu. Pazi na liniju, ali hapsi i dalje. Vozače uteruje u red. Razdelio je pasoše.
Boža Đelić, presrećan zbog ukidanja viza i tek-što-nije ulaska u EU, tetki je poverio san koji nosi još od pariskih dana: sanja da u Beogradu, kao habu Balkana (valjda se tako kaže za čvorište), bude otvoren prvi regionalni Diznilend. Već je kupio kostim Mikija Mausa.
Mlađan Dinkić trijumfuje. Dok gleda kako Srbi nemilice troše, seti se svoje proročke analize: svetska finansijska kriza ne može nam ništa. Birači ga ne slušaju, ali potrošači svakako. Tako smo dobili krunski dokaz da država deli sudbinu svojih građana: budžet je kao i njihov džep. Ispražnjen.
Raduje se i penzioner po profesiji dr Jovan, vođa klana Krkobabića, dok ne bez uzbuđenja čita demografska predviđanja po kojima će broj penzionera nastaviti da se uvećava. Ima bele kuge, ima koalicionih fotelja.
Vuk Jeremić je, bez obzira na globtroterski kosovski angažman, ili možda baš zato, upozoren – istina od kuće – da je vreme da aterira. Dete će uskoro u školu, a Nova godina nije praznik koji se slavi u vazduhu nego na zemlji. Razumem šefe, voli on da kaže i van kuće.
Dragan Šutanovac je, pretpostavljam bez namere, doprineo atmosferi na koju se Boris žali. Po svim novim pravilima vojne veštine, a u skladu sa reformama koje ministar vojni gura, Srbi su uspešno obavili frontalni napad na supermarkete, radnje i pijace.
Ledi Diana Dragutinović i njen tri-četiri puta rebalansirani državni budžet – neki kažu razvojni, drugi razdorni – sigurno nije tema za novogodišnju trpezu. Ona kaže da ne voli da je pod stresom. Ne vole ni revizori. Ne volim ni ja. Naprežem se da verujem da doktorka zna dijagnozu kada stalno prepisuje neke nove poreze.
Kako je Snežani Malović počelo 2009, aferom oko „dodatnog rada” u Republičkoj izbornoj komisiji, tako se završilo: ozbiljnom polemikom oko kriterijuma reizbora novih sudija, i živih i mrtvih. Annus Horibilis. Sama je prihvatila da posao uči u fotelji ministarke pravde.
Saša, Dragin od poljoprivrede, ne zna šta će pre u zemlji koja bi mogla da bude žitnica pola Evrope, a uvozi beli luk iz Kine. Od njega očekujem da razjasni šta je Codex Alimentarius, misteriozni dokument o upotrebi čudnih pesticida, hormona rasta stoke i aditiva hrani, koji s Novom godinom stupa na snagu.
Energetičar Petar Škundrić, hladnoratovski Mlađanov rival, završio je posao sa Rusima oko gasa. Zadovoljno trlja ruke znajući na šta bi sve Srbi bili spremni da im za Novu godinu utihnu grejanje ili nestane struja dok je prase u rerni.
Građevincu Milutinu Mrkonjiću su posle autoputeva, mostova i brzih pruga najmiliji naši narodski ljudi, posebno oni koji se na terenu radije ozlede zozovačom nego viskijem sa trulog Zapada. Pa da ih onako očinski prigrli, kao i obavezni sigurnosni pojas automobila.
Milan Marković, zadužen za državnu upravu, trebalo bi da ima manje posla ako se administracija smanji za 14.000 ljudi. Manje posla ne znači i manju platu. Ministri će 2010. samo na reprezentaciju potrošiti gotovo dve milijarde. Aferim.
Slobodan Milosavljević, ministar trgovine, uvek je na usluzi. Posle pisanja poezije i negiranja postojanja M-monopola, i to mu je u opisu radnog mesta. Koliko smo srećni što ga imamo najbolje vidimo pred Novu godinu. Nije važno što je potrošačka korpa skupa, važno je da je jevtinija nego u Zagrebu.
Žarku Obradoviću, titularno prvom srpskom prosvetitelju, na sve nevolje sa neefikasnim osnovnim obrazovanjem, sa nasiljem u školama i sa nezadovoljnim studentima, ulazak u 2010. kvari novi grip. Raspusti sustižu jedan drugi. Izgubljeno znanje valjda će nadoknaditi reforma. Ahaa.
Da nema huligana, Snežana Samardžić-Marković, omladinka sportske provinijencije, ne bi posle Univerzijade morala ništa da radi. Njeno su igre, drugi brinu o hlebu. Ako nas još „orlovi” prijatno iznenade u Južnoafričkoj Republici, eto najuspešnijeg ministarstva 2010.
Tomica Milosavljević je sjajan internista. Internirao se u vlade duže od bilo kog ministra. Pet mandata. Biće da se Tomas Mor srpskog zdravstva vakcinisao protiv svih virusa promenjivosti. Kada bih znao da će i vakcina protiv H1N1 efikasno delovati kao kod Tomice, odmah bih otišao u prvu ambulantu. Što bi rekli: u vakcini radost, u špricu mladost.
Jasna Matić trudi se koliko joj omogućavaju da poboljša nivoe telekomunikacija i informatike, ali ne daju joj dovoljno – novca. Logično. Telekomunikacije su druga najprofitabilnija grana Srbije, što znači da moraju da finansiraju politiku a ne nauku.
Funkcije omiljenog enciklopediste Rasima Ljajića bolje da ne nabrajam. Obećao je da će se povući ukoliko do Nove godine onaj general ne bude u Hagu. U međuvremenu je pripremio izvlačenje na rezervni položaj šefa Socijaldemokratske stranke, što ga čini najboljom političkom udavačom Srbije 2010.
Oliver Dulić je lekar, pravi čovek za lečenje ekologije. Specijalisti traumatologije pridodata je i briga o prostornom planiranju. Dok poziva Slovence da po Srbiji grade deponije, traži da se hapse neposlušni građevinari i upozorava one koji bi jevtino da preko luka dođu do zemljišta. Napred!
Reditelj Nebojša Bradić kaže da nije „banka za udovoljavanje želja”, pa balansira između „umetničkog i tržišnog”. Dobričin prsten pripada mu za režiju Zakona o informisanju. Šta sad tim povodom da kažem za profesora glume? On taj posao zna bolje od mene.
Verica Kalanović, ministarka NIP-a, nastaviće, verujte mi na reč, ekspertski da se bavi Nacionalnim investicionim planom. Neobično zanimanje za zemlju koja se bez planova bavi investicijama, a bez investicija planovima.
Goran Bogdanović je vicekralj Kosova. Dok ga Pokret 1389. kamenuje, on hrabro obećava da će uspostaviti kontrolu nad sumnjivim tokovima novca i Srbe iz enklava organizovati da više ne izlaze na izbore koje organizuje Priština. Nije mu lako: vlada Kosova zabranjuje ministru za Kosovo dolazak na Kosovo.
Bogoljuba Šijakovića, ministra vera, ne znam. Imenom svakako opravdava resor, ali stičem utisak da se ne meša u ustavom mu dodeljeni zadatak da čuva sekularizam. Veći deo posla vodi crkva. Pitajte Amfilohija.
Tu je i Srđan Srećković, živ dokaz da partizani i ravnogorci mogu da sede za istim stolom. Problem je što vladin poverenik za dijasporu, kao i prethodnici, nikako da Srbe u rasejanju ubedi da novac ulože ovde i da ga više ne poveravaju halapljivima bankarima Volstrita.
Svetozare Čipliću, ništa lično. Pošto je prihvaćen Zakon o zabrani svekolike diskriminacije, a slabi su izgledi da se gej-parada u Srbiji održi pre 2052, ukinuo bih ministarstvo za ljudska prava. Samom činjenicom da ono postoji priznajemo da se ta prava krše. Što u zemlji Srbiji, naravno, nije tačno.
Zašto Sulejman Ugljanin jedini i u Novoj godini da bude bez portfelja? Pošto su ga Turci pomirili sa Rasimom, red je da i on za nešto bude zadužen. Tek da opravda platu.
Srećna Nova godina!
* Autor je isključivo odgovaran ukoliko lapidarni opisi ne odgovaraju stvarnosti. Autor ministrima svesno nije ništa poželeo za 2010. Oni sami sebi požele najlepše. I u najboljoj su poziciji da želje ostvare.
Boško Jakšić
[objavljeno: 31/12/2009]
