Izvor: Danas, 04.Nov.2010, 19:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kraj rata
Ljudi i narodi ne mogu pobeći od svoje istorije. Ova se tvrdnja juče u Vukovaru videla golim okom. Ta je istorija, dakle, uzela za ruku Borisa Tadića (on bi, verovatno voleo reći da je on uzeo nju), i izvela ga na veliku scenu na kojoj on inače voli da igra; razume se, glavne uloge. Sve su oči bile uprte u njega. Gledale su ga Srbija i Hrvatska, Brisel i Vašington, mali i veliki, sledbenici i protivnici; usuđujemo se reći, ne samo živi nego i mrtvi. I dvesta pedeset novinara. Svako je, razume se, imao svoja očekivanja. Srbiji je trebala katarza. Hrvatskoj pokajanje Srbije. Briselu i Vašingtonu hrabri politički i moralni impulsi iz regiona. Velike i male mogla je ujediniti sama dimenzija događaja. Sledbenici su hteli predmet obožavanja, protivnici predmet osporavanja. Živi nadu, mrtvi pijetet. Ivo Josipović dobro je razumeo momentum i skoro čitav prostor dao je svome gostu. Njegova je računica verovatno bila prosta: biće na većem dobitku što se bude manje video.
