Izvor: Politika, 11.Avg.2013, 13:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izvinjenje političara – iskrenost ili nova laž
Da li ljudi veruju izvinjenjima političara? Ili misle da su oni i ranije znali da greše i da nisu dovoljno iskreni kada se izvinjavaju? Izvinjenje kancelara Nemačke Vilija Branta za žrtve u Drugom svetskom ratu još se pamti. Ali, imamo i mi svoje pokajnike.
Prvi je to bio Boris Tadić, tada predsednik DS-a. On je u TV emisiji priznao da je član DS-a zloupotrebio karticu za glasanje u Skupštini. Na kraju emisije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tonac je ušao u studio i rekao Tadiću „Vi ste prvi političar koji je nešto pošteno priznao. Glasaću za vas.”
Aleksandar Vučić, prvi potpredsednik Vlade, izvinio se nedavno zato što nije razumeo promene u svetu posle pada Berlinskog zida.
„Izvinjavam se i kriv sam zbog toga svom narodu.”
Premijer Ivica Dačić nije otišao toliko daleko da bi se izvinjavao, ali je rekao da su „socijalisti postali značajan faktor na političkoj sceni Srbije zahvaljujući učenju na sopstvenim greškama, tokom 21 godine postojanja te stranke”.
Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas izjavio je da je grešio po pitanju odnosa prema pojedinim funkcionerima DS-a i da bi danas to rešavao drugačije. Ali kada ga je novinar podsetio na tu izjavu, odgovorio je: „Sve što sam imao da kažem o greškama rekao sam i ne bih više na tu temu. Kada pročitate kako danas Dušan Petrović hvali Vladu shvatite da razlaz s njim sigurno nije bio greška”.
Izvinjenja, izvinjenja sa zadrškom i objašnjenja svakako su nešto novo u Srbiji. Kako to vide građani?
Svetlana Logar, iz Ipsos Strateškog marketinga, misleći na izvinjenja koja su ovdašnji političari uputili susedima, kaže da većina ljudi, pre svega, pozdravlja dobre odnose sa susedima.
„Građani misle da ne treba da budemo udaljeni u odnosima s njima. Međutim, svako izvinjenje je istovremeno i priznanje. Setimo se kada se Tadić izvinio Hrvatskoj. Građani već dugo žele da se ’to tamo’ što pre zaboravi. Ne vole zaoštravanje odnosa sa susedima, a emotivni naboj već je prošao.”
Svetlana Logar objašnjava da izvinjenje političara neće izazvati trajniju promenu prema njemu, ali da su građani pre za izvinjenje nego za zaoštravanje odnosa.
„Teško je proceniti kako izvinjenje utiče na građane. Nikada pojedinačna stvar ne utiče sama na mišljenje građana, već se to događa u širem sklopu slike političara. Ako je odnos prema određenom političaru pozitivan, on će se posle izvinjenja pojačati, a ako je odnos negativan on će postati još lošiji. Važno je i koliko poverenja ima političar i koliko su građani zadovoljni njim. Sve pojedinačne aktivnosti političara se ocenjuju u širem kontekstu.. Ali, samo veoma krupne stvari mogu da promene mišljenje o političaru. Na primer, svojevremeno, vrlo popularni Vojislav Koštunica i Mlađan Dinkić nisu ispunili očekivanja građana i ništa im više nije vredelo.”
Ona kaže da su građani negativno odreagovali kada se Tadić rukovao s Tačijem, ne samo zato što je Tadiću već pala popularnost, već i zato što nije bio jasan kontekst zašto to radi.
„Sada, kada je isto učinio Ivica Dačić, kada su pregovori s Kosovom u toku, kontekst je jasan i rukovanje nije naišlo na neodobravanje. Građanima je jasno da se neke stvari moraju raditi za opšte dobro”, objašnjava Svetlana Logar.
Žarko Trebješanin, psiholog, kaže da je ovo složeno pitanje na koje nema jedinstvenog odgovora.
„Izvinjenje je svakako napredak u demokratskoj kulturi i civilizacijski napredak. Do pre desetak godina bilo je nezamislivo da se političari izvinjavaju. Oni su imali sliku o sebi kao nepogrešivima i kako da neko tako savršen greši i da se izvinjava? Zamislite da se diktator izvinjava.”
Trebješanin smatra da je izvinjenje napredak bez obzira na to koliko je neiskreno, odglumljeno ili je samo marketinški potez.
„Najvažnije je ko i zašto se izvinjava. Kada se izvinite Hrvatskoj zbog toga što je to politički potrebno narod će reći: ’Ma idi’. Nekada je čovek prosto i nateran na izvinjenje, a izvinjenje bi trebalo da bude moralni čin. Ali, ako izvinjenje nije iznuđeno i ako ljudi veruju političaru, ako je on iskren i spontan, ako takav uopšte postoji, ljudi će poverovati u to što on kaže. Onima koji glume i koji su neiskreni narod ne veruje. Ne veruje se ni izvinjenjima koja se daju pod pretnjom i pritiskom. Velimir Ilić je svojevremeno svoje izvinjenje procedio kroz zube. Tako se sve poništi, kao i kada tekst glasi – izvinjavam se, ali…”
Vladimir Vuletić, sociolog, kaže da samo ankete mogu da pokažu koliko izvinjenje vredi.
„Izvinjenje je gest upućen javnosti da je politika koja je vođena promenjena i da će čovek koji se izvinjava voditi drugačiju politiku. Koliko ćete verovati u to izvinjenje pre svega zavisi od toga koliko poverenje imate u tog političara. Ako Dačić kaže da se SPS učio na greškama pitanje je kako će na to reagovati ljudi koji su za tu politiku glasali. Pitanje je koliko takvim priznanjem pridobijate, a koliko ljudi odbijate. Moguće je da je to priznanje usmereno na adresu koja je šira od samog biračkog tela.”
Ivana Anojčić
objavljeno: 11/08/2013
.jpg)
