Izvor: BKTV News, 18.Jun.2012, 12:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fotelje ispred programa
Srbija još nema vladu, a kada će je imati – ne zna se!
Jedini čovek koji zasad slovi kao mandatar, nekadašnji šef države Boris Tadić, misli da je veoma teško doći do nje. Splanusli su svi optimizmi i nagoveštaji koji su postojali u trenutku saopštavanja izbornih rezultata. Tadić se danas poziva na veliki broj stranaka. Kaže – u parlamentu ih je 46. A kada se uzme prosta matematika - >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << SNS i DS, da se programski toliko ne razlikuju – imali bi skoro 140 poslanika, znatno više iznad onih magičnih 126! Dakle, teško je poverovati da je broj stranaka istinski problem. Medju toliko stranaka je većina onih sa po jedinim ili dva- tri poslanika, a i to su stekli zahvaljujući koalicijama.
Srbija i u ovakvoj situaciji i dalje zamajava sebe frazama o „proevropskim“, „proruskim“ (postaje aktuelno tek poslednjih dana), „antievropskim“, „prosrspkim“ strankama. Iako, ni najbolji politički teoreteičari ne mogu da precizno definišto šta zapravo znači takva podela. Ono što nedostaje i što je Srbiji odista potrebno je - „stranka naroda“, koja bi rešila goruće socijalne probleme. Jer, brojke su neumoljive – medju nezaposlenima je skoro milion. Oni nemaju ni sadašnjost, ni budućnost. Medju glasačima je i 1,7 miliona penzionera, od kojih 9o odsto nema penziju iznad proseka zaposlenih. A kako većina tih penzionara izdržava i svoju visokoobrazovanu a nezaposlenu decu, pa čak neki i uničiće – oni od svega imaju samo prošlost, ne ni i sadašnjost!
Ako su najdosledniji „proevrospki“ istovremeno i najtvrdji pobornici ideja koje nameće MMF i naš Fiskalni savet, a to znači – smanjenje zaposlenosti u državnoj administraciji, povećanje PDF, što samo po sebi povlači i veće cene u prometu, kao i zamrzavanje plata i penzija – ne gine nam novi talas socijalne bede! Zato to nije pravo rešenje čak ni za one koji bi možda u tim merama videli „tračak svetloasti“ na kraju tunela. Ali, to je u domenu onog čemu nas je istorija ne jednom učila – ko preživi pričaće! Niti je bilo, niti će biti da se iz socijalne bede izlazi samo štednjom. Rasipništvo se mora zaustaviti, ali, zar je realno očekivati da će to učiniti upravo oni koji i dalje slove kao najozbiljniji kandidati da okupe skupštinsku većinu. Njihova politka nas je i dovela dovde.
I tu se krug zatvara.
Dakle, i dalje nema Vlade, ma koliko neki upozoravali da nas svaki dan bez nje košta 50 miliona evra. Naravno, nije problem u broju stranaka koje su u parlamentu, već u političkoj i nacionalnoj odgovornosti onih koji bi mogli da sastave vladu.
Svaka stranka ima svoj program. A Tadićeva stranka, koja figiurira kao ona oko koje bi trebalo da se okupe ostali, dosad nije učinila čak ni ono što je njen lider obećavao još tokom izbora - da će se „obračunati sa mangupima u svojim redovima“. To je i jedan od razloga što je malo verovatno da bi funkcionisala vlada SNS – DS. Jer, DS bi morao da se odrekne ne samo mnogih zabluda prošlosti, već i ljudi koji su bili u Vladi i Srbiju doveli da je danas „davljenik u živom pesku“.
Ostali, svesni toga, pokušavaju da „profitiraju“ u svemu tome. Najnovije je da su se Dačić i Dinkić za vreme vikenda dogovorili da će usaglasiti svoje ideje i interese, pa će se pojaviti kao „zajednička udavača“.
Problem je, medjutim, što se svi iza kulisa faktički dogovaraju oko fotelja a ne oko programa. A Srbija u čekanju krcka i poslednje rezreve i para, i nade i strpljenja.
Mirko Stamenković
Tweet
Pogledaj vesti o: Penzija
