Izvor: Vesti-online.com, 01.Okt.2012, 13:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Dobar dan, čaršijo

Večiti nezadovoljnici, prznice, zakerala i prgavci prebacuju našem Predsedniku da u govoru na svečanom otvaranju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija nije iskoristio zlatnu priliku da malo otkači jezik, da popu kaže pop, a bobu bob; da mu je govor bio "dobar dan, čaršijo, na sve četiri strane" (naročito onu evroatlantsku) i da bi čak i bivši, Srbima naklonjen predsednik, Boris Tadić, taj govor svojeručno potpisao.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << />
Dejan Lukić

 

Naprotiv. Zar naš Predsednik nije svim prisutnima na Ist riveru direktno i u brk skresao - na primer - da je Srbija do bola i iskreno zabrinuta za globalno zagrevanje Planete. Je li to malo?

 

Je li malo kada je, prelazeći sa brige za Planetu na brigu za Srbiju, celom svetu zapretio da će Beograd poštovati sve što je Borisov Borko potpisao sa Šiptarima. Što je, pak, najmanje dvostruki iskaz političke i državničke širine i dubine. Dvostruki izraz?

Izraz broj jedan: jeste da je pre izbora rekao da Srbija neće prihvatiti ništa što je Borko potpisao, a što je - uistinu, priznavanje secesije na parče i ispod letve. Ali, gospodo prgavci, držati se obećanja (pogotovo predizbornih) kao pijan plota i ne menjati nikada mišljenje znači zaglaviti u dogmatizmu. A dogmatizam je, kao što znamo, grobnica svake slobodne misli i stvaralačkog rasuđivanja čoveka.

Izraz broj dva: Srbija nije banana republika pa da danas potpiše kapitulaciju, a sutra se popišmani.

Prznice, zakerala i prgavci prigovaraju, dalje, našem Prezidentu što je, govoreći o vađenju organa živim kosovskim Srbima, skrenuo pažnju visokom skupu na Ist riveru da se sve to odigravalo u vreme i posle "DEŠAVANjA" na Kosovu. Pa nije, valjda, trebalo da kaže kako se to dešavalo u vreme "agresije" i posle "bombardovanja", pa time, ne daj bože, nepotrebno naljuti i one važne likove u sali koji su svojevremeno potpisali i agresiju i "dešavanje".

Prznice i prgavce je najviše, pak, naljutilo to što je Prezident, "u ime srpskog naroda", izrazio duboko saučešće Americi povodom ubistva njenog ambasadora u Libiji! E, tu se baš preteralo u kritici, iz čistog nerazumevanja tankih niti visoke diplomatije.

U martu (1999) jedna vrlo važna gospođa je iz svoje kuhinje nazvala supruga u Ovalnoj sobi Bele kuće da ga prekorno upita: "Zašto ne bombarduješ, zbog čega se kolebaš?" Suprug: "A šta ako bombardovanje dovede do još više žrtava?" Supruga: "Čemu nam, onda, uopšte služi NATO ako nije spreman i sposoban da brani naše interese i vrednosti?" (Pročitati: "Izbor Hilari", strana 345).

Tri dana kasnije, 24. marta 1999. godine, počelo je "dešavanje".

Gospođa Hilari uskoro - kako najavljuju - treba da nam doputuje u Beograd. Što će reći - sa sasvim malo metafore uzeto - da se ubica vraća na mesto zločina ili, lepše, evroatlantskim jezikom kazano, na mesto "dešavanja". I da je svakom ko zna da čita hijeroglife visoke politike jasno kakva mudrost leži iza ničim izazvanog izražavanja, sa visoke tribine UN, "dubokog saučešća u ime srpskog naroda" zbog smrti jednog ambasadora u belom svetu. Nije šala - ambasador, pa još američki.

Čista desetka sastavljačima govora našem Predsedniku za tako suptilnu metaforu dobrodošlice osobi kojoj bi svaka politika koja drži do sebe zalupila vrata pred nosom.

Nastavak na Vesti-online.com...